Muzika mora biti prilagođena! Tom izjavom je Bak Šiški, jevrejski tezgomuzikolog iz Pojata kod Ćićevca zaključio svoje obraćanje na poslednjem Simpozijumu tezgomuzikologa u Blacu. Konkretno i nedvosmisleno, Šiški tvrdi da jedino uživo izvedena muzika uspostavlja adekvatan odnos između muzičkog dela i slušaoca, i da kompozicije nastale u muzičkom studiju* moraju biti prepravljene, modifikovane i konkretizovane kako bi opažaj slušaoca bio olakšan a pre svega pravilan. Dakle, i muzika mora biti pravilna! Postupak "ispravljanja" muzike se naziva ćirilizacija. Ćirilizacija se odnosi na skup muzičkih izmena u odnosu na originalno snimljenu muzičku numeru reflektovanih na estetskom, aranžmanskom, formalnom, harmonskom, melodijskom i svakom drugom planu. Praktično, nukleus ovog fenomena je nikao u Srbiji, u srcu Šumadije. Nikao je u jedinom adekvatnom ambijentu za događanje muzike-na tezgi**. Najnapredniji i najkompleksniji produkt tezge jeste svadba, tj. muzičko zbivanje povodom venčanja.
Sada, osmotrimo dva sloja muzike, tekst i muzičku pratnju i razložimo ih na činioce ne bi li na delu videli primenu ćirilizacije:
Tekst određene muzičke kompozicije je svakako suštinski deo tezgaroškog hepeninga, posmatrano sa muzičkog aspekta. Opažaoc, u datom slučaju gost na svadbenom veselju, će sigurno najveći konglomerat svoje pažnje usmeriti na reči pesme jer se, složičete se, sa rečima može identifikovati (za vreme sviranja foršpila će dosipavati sarmu, a za vreme solo partije na klavijaturi će popričati sa svojim pašom o ceni žive vage svinjskog mesa). S tim u vezi, savremena tezgomuzikologija daje savet da se umesto bajatih i neosavremenjenih izraza koje postoje u originalno snimljenoj numeri otpeva nešto približnije slušaocu ili sa praktičnim dejstvom. Tako npr, šadrvani, behar, gizdavo i gradina mogu biti zamenjeni sa kapetani, pehar, pištavo i padina (bez obzira na kontekst), ili se pak umesto celog stiha koji ne donosi neku novu i bitnu informaciju može najaviti mladenačka torta na devet spratova, pozdraviti starojko Boško ili javno pohvaliti kumina bordo haljina. Takođe, s obzirom na to da tekstualni delovi moraju zauzeti barem devedeset procenata muzičkog zbivanja, predlaže se da se i samo prosviravanje tema među strofama i refrenima pregazi uz pomoć kvalitetnog vica pevača ili čitanja registarske oznake crnog Golfa koji je zagradio tastovog Pasata. Takođe, daje se sloboda pevaču da usled prirodne monotonije delova koji se ne pevaju, unisono sa harmonikašem ili violinistom otpeva, tj. odsketuje dati foršpil na neutralnim slogovima (npr. ti ra raaa, ja ba da ba da da,...). Instrumentalna pratnja služi samo da podrži pevanu reč tako da kada pevač u visokom registru izlaže stih I jaa plaaačeeem gitarista bi trebalo da glisandima naniže oponaša plač. U Im'o sam strašnog petla klavijaturista je u obavezi da reprodukuje sempl sa kukurikanjem posle reči petla. Naravno, sve ezoterije sa zvucima praporaca, grmljavine i tome slično dolaze u obzir. Takođe, bez obzira na metrički trenutak, prateći bend je primoran da napravi stajku za vreme ključnih reči ili stihova numere kao npr Veeseeljaak ili Neeću, neeću diiijamaante. Primera za sve pomenuto ima bezbroj, no srećna je okolnost to što je primenjena tezgomuzikologija uveliko zaživela i pravilnu primenu instrumentalnog podržavanja možete čuti na gotovo svakom koncertnom veselju. Inače, primarna je obaveza nastupajućeg ansambla je da za hepening obezbedi barem dva pevača različitog pola koji će se međusobno podržavati, tj. podebljavati linije. Dakle, zgodno je da pevačica ponavlja poslednju reč svakog pevačevog stiha u refrenu, što pojačava psihološko dejstvo teksta. Za vreme ženskog pevanja muški glas je u obavezi da vokalno kontrapunktira. Npr, dok ona izlaže Poješću sve kolaciće, on iznosi kontrapunkt Pojedi, pojedi i tome slično. Čistoća u intonaciji pevača, dikcija i izraz nisu važni faktori i ne treba im pridavati precenjenu pažnju. Uopšteno gledano, poenta je da se na muzičkom događaju najveći deo muzičkih aktivnosti posveti pevanoj i pričanoj reči, dok je sviranje od sekundarnog značaja.
Zato, postoje pravila i principi kako muzičku pratnju prilagoditi i u potpunosti podrediti pevanju. Ovde se poteže pitanje prilagođavanja aranžmana, forme, tempa, harmonije, fakture i repertoara broju slušalaca u publici jer je poznata činjenica da je svadba muzički događaj elastičnog početka gde se broj publike konstantno uvećava te zato i sviranje treba imati kumulativnu osobinu:
-Manje 20 ljudi u publici-zgodan trenutak da bend napravi tonsku probu i poželjno je da po završetku toga šef sale (ili koncertnog šatora) uključi adekvatnu akvarel muziku**** u maniru ex yu pop-rok balade za ulazak gostiju.
-od 20 do 50 ljudi-svirati foršpile po dva puta i kompletne solo deonice. Potrebno je da aranžman bude sa više gudačkih deonica, tempo spor a faktura razuđena. Nije potrebno ništa akcentovati, a harmonski jezik u ovom trenutku može da sarži i nonakorde. Važna je stavka da u ovom stadujumu sviranje ne bi trebalo da bude isuviše upadljivo, te je potrebno izbegavati melodije koje sadrže tonove preko e2. Za ovaj trenutak pogodna je bilo koja kompozicija Crvene Jabuke ili Plavog Orkestra, a kraj ovog muzičkog pasusa po pravilu označava numera Sipajte mi još jedan viski u G duru.
-od 50 do 100 ljudi-foršpile svirati jedanput a u baladama izbaciti solaže. U kompozicijama brzog tempa, kojih u ovom trenutku treba da bude dovoljno malo, insistirati na zvuku buzukija i šargije. Bitno je da bend nikako ne obitava u glasnim dinamičkim varijantama i da aranžmani, u orkestracionom smislu, budu svedeni. Izvoditi pesme Merlina i Hari Mata Harija s kraja osamdesetih, kao i Doris Dragović.
-od 100 do 200 ljudi-foršpile svirati isključivo jednom a solo deonice ukinuti. U ovom trenutku barem dva vokala moraju učestvovati u pevanju refrena. Strofe pesama svirati bez repeticije i u aranžmanu je potrebno što učestalije provlačiti zvuk harmonike i gajdi. Sada je važno da ritam sekcija svira čvrste i česte akcente u refrenima. Pogodne su numere poput Lola i Veruj bratu svome...
-od 200 do 300 ljudi-balade ne izvoditi a foršpile svirati samo na mestima gde je pevaču neophodan odmor ili kad je potrebno da se publika obavesti o slikanju sa mladencima. Na ovom mestu treba odstraniti sve solo partije iz pesama i tempo svih numera ne bi trebalo da spada ispod 160 udaraca u minuti. Akcentuaciji ritam sekcije treba pridružiti i naglaske harmonike. Potrebno je klarinetom ili saksofonom duplirati sve sviračke linije. Harmonski jezik treba da je sažet što znači da septakorde treba svirati samo na najkarakterističnijim punktovima. Glasnoća treba da bude na pozamašnom nivou kao i gustina fakture. Repertoar: Kuda idu ljudi kao ja, Rađaj sinove...
-od 300 do 500 ljudi-potrebno je da matrica bude izrazito popunjena sa što vise naglasaka na svim instrumentima. Implemenirati harmoniku u svaku pesmu, i svirati foršpile samo za kompozicije Šabana Šaulića, Hanke Paldum i Marinka Rokvića. Potrebna je vrlo popunjena faktura, frekventno široka, harmonski pojednostavljena i sve numere, bez obzira na karakter, treba izvoditi u tempu presto. Počev od ove tačke tezgomuzikološkog spektakla, pevač u slučaju nemogućnosti izgovaranja teksta (zbog brzog tempa muzike) primenjuje frljato tj. metod gde se izgovara svaka treća reč u stihu a vazduh uzima na krajevima strofa. Po pitanju forme treba insistirati na refrenima, dok u strofama treba izvoditi samo prvi ili poslednji stih uz nonšalantno prosviravanje na duduku ili zurlama. Pogodne numere za ovaj trenutak su: Srce je moje violina,Kafanska pevačica...
-preko 500 ljudi u gostima-izrazito je bitno da cela instrumentalno-vokalna slika bude što gustija i da izvođenje obiluje raznolikim vokalnim i instrumentalnim zvukovima, kao i zvučnim efektima. Potrebno je da svi akteri na sceni budu uključeni u pevanje pratećih vokala i to sve vreme. Svi članovi orkestra su primorani da cupkaju i krupnim pokretima izvode koreografiju, ili barem da bahato udaraju po instrumentima. Sedenje bilo kog muzičara (računajući i bubnjara) za vreme dvanaestočasovnog trajanja ovog bloka se uzima kao neprofesionalizam. Sve ovo će doprineti celovitom utisku aktivne, multimedijalne slike. Tempo više ne sme da varira, i ostaje ušančen na 208 otkucaja. Sada se izvode samo refreni pesama čineći lance refrena, ne menjajući često akorde ni tonalitete kako bi tonalna slika bila kompaktna i čvrsta. Poželjna su unisona sazvučja tutti orkestra i potrebno je da na svakoj prvoj dobi u taktu ceo bend napravi odlučan naglasak. Obavezne pesme su: Avlije, Zlatiborske zore, Ti si žena koju ludo volim i Polomiću čaše od kristala.
Na ovakav, ćirilizovan način, muzici se odstranjuju nepotrebnosti i pred slušaoca se servira koncizno upakovan i nerazvodnjen proizvod koji će on nagraditi bakšišom, što je svakako cilj tezge. Uviđa se, dakle, da je pesma skica podložna ispravljanju, i da se ona, u skladu sa modernim okolnostima, svaki put nanovo i različito razvija. Dolazi se i do toga da je tzv. original samo uzorak na osnovu koga slušalac prepoznaje delo koje se pred njim i za njega razmahuje i oživljava na svadbi, koja predstavlja suštinski i centralni manifest tezgomuzikologije!
* Bak Šiški iznosi tezu da je muzički studio laboratorija za nekvalifikovane i strogo neprimenjive muzičke eksperimente, koja doprinosi izobličavanju muzike i podriva joj komunikativnost.
**Tezga je ustaljen i široko prihvaćen termin Šiškog i označava muzički hepening tj. sviranje na koncertnom veselju bilo kog tipa i povoda (proševina, veridba, ispraćaj u zatvor, dočekivanje iz Nemačke itd.) Naime, renomirani tezgomuzikolog čvrsto zastupa tvrdnju da je muzika proizvod poput bilo kog drugog poljoprivrednog (paradajz, dinja, šljiva itd.) koji se prodaje na pijačnoj tezgi koja, dakle, predstavlja izvesni ambijent za dešavanje datog proizvoda. Analogija je jasna, celokupan ambijent ili ram u kome se dešava muzički proizvod je-tezga. Preteča tezge je izumrla pojava-koncert.
*** Mišljenje tezgomuzikologa Šiškog je da su tzv. instrumentali najnesvrsishodnija i najnepotrebnija muzika današnjice jer ukidaju direktnu i konkretnu misao ili ideju koju autor može preneti slušaocu. On čak ide do te mere da muziku bez teksta naziva Monstrumentalna muzika tj. Monstrumentali. Mišljenja je da se konkretna i sažeta informacija može preneti samo uz pomoć teksta, i zaključuje da je jedini izuzetak narodno kolo jer je ideja i poruka kola uspostavljena u arhetipu čoveka sa ovih prostora, a to je ideja o zajedničkom i kolektivnom.
**** Akvarel muzika je pogrdni termin za neupadljivu, razvodnjenu i bledu muziku. Šiški je ovaj naziv prvobitno namenio baladnoj muzici pop žanra.
Aleksandar Mitrović Acart
Tezgomuzikolog
(Tekst br. 1 objavljen u časopisu ETNOUMLJE)
Коментари
Постави коментар