PRAKTIKUM ZA MUZIČARE 22. veka

             PRAKTIKUM ZA MUZIČARE 22. veka

(1000 zašto i 500 zato)

Verzija 18.0

-predpogovor-

PRAKTIKUM je tekst u nastajanju koji predstavlja rafiniranu posledicu dugogodišnjeg PRAKTIčnog i teoretskog (UMnog) bavljenja autora muzikom. Samim tim čini nezaobilaznu tačku svakog današnjeg muzičara koji želi da živi od sviranja (i pored toga zida kuću, hrani širu familiju i letuje u Tusrkoj i to svake godine). PRAKTIK UM je definitivno najPRAKTIčnije i najpametnije (UMno) rešenje za najraznovrsnije muzičke situacije koje vas mogu zadesiti prilikom (re)produkovanja muzike. Dakle, ovaj spis će vam za bezobrazno kratko vreme razbiti dileme i trileme muzičke i šire muzičke prirode, dati najkorisnija rešenja bez ostavljanja mesta za alternativu i otkriti najpravije puteve ka udebljanju vašeg novčanika uz krajnje malu ili gotovo nikakvu potrebu za poznavanjem instrumenta ili sviranja i pevanja. Recite DOSTA raznolikim akademijama i dugim kursevima, doktoratima i teoretisanjima, estetikama i bikordalizmima, predugim i predosadnim tehničkim vežbama, solfeđima i orkestracijama, kontrapunktima i hibridnim modusima, širini u znanju a nezaradjivanju od muzike! Autor (koji je PRAKTIčno i kUM) ovog dela (koje je prvobitno nastalo kao ispomoć gitaristima) ima potrebu i čast da vam saopšti da za živo (koje je jedino relevantno) bavljenje muzikom treba da znate samo sledeće:

-delo-

• Kada ne znate koji akord je trenutno u pratnji kada je pesma sporog tempa a u tekstu ONA zavija i kuka (& motika), proklinje, kumi i moli doskorašnjeg mužjaka probajte D mol. Ovo rešenje uvek pali! Ako na kraju,pak, ona ipak reši da nastavi dalje, čak i sa drugim tipom svirajte  D mol 7!
• Kada tekst kadkad (ali posebno u savremenom Montenegro-guslarskom popu) donosi NJEGOVU patnju jer ga ONA, konkretno, ostavila, univerzalni akord koji se uvek (tačnije u 95% slučajeva) nekim čudom uklopi je H mol 7. Ako ne probajte bilo koji na 2 cm udaljen levo ili desno na vratu gitare od gore pomenutog.
• ČAROBNI AKORD, tj. D mol takodje uvek pije vodu kada ne znate koja harma ide posle prethodne.
• Oznake pored imena akorda tipa: 7/9/13, b6, #5, maj, sus, itd. služe isključivo za zbunjivanje. Treba jedino znati durske i molske akorde, i eventualno neki dim.ako pratite brza ciganska kola na violini.
• Prilikom komponovanja trudite se da vam pesme počinju G dur akordom.
• Znajte, ako je u nekoj pesmi prvi akord durski sledeći mora da bude molski, a ako je prvi molski sledeći mora takodje biti molski.
• Kada u pesmaricama (onima sa tesktom i akordima iznad njega) izbacite svaki 2. akord dobili ste unplugged (tj. bežičnu ili wireless) verziju pesme. Kod pesama Azre, Plavog Orkestra i Crvene Jabuke možete slobodno ostaviti samo 1. akord u svakom redu jer su ostali višak i naknadno dopisivani kad su ove knjige pripremane za štampanje. Suština ostaje nepromenjena!
• Ako je u nekoj pesmi akord na tonu F čas durski, čas molski, znajte da je sigurno u pitanju studijska greška koja čestim ponavljanjem prilikom reprodukcije date pesme postaje “tako smo hteli”! To je isto kao da tvrdite da se u isto vreme nalazite u Leskovcu i Subotici a dobro je poznato čovek ne može obitavati u 2 mesta istovremeno! Jednom prilikom sam čuo da se ovo (konkretno mislim na promenu roda F akorda) radi zbog BOJE! Kakva glupost! Dobro je poznato da je boja slikarski argument. Muzika se služi tonom čije su osobine visina  trajanje. I melodičnost ako je pesma dosta brza.
• Modusi su savremen i ustaljen naziv za pogresno odsvirane skale. Dobijeni su slučajnom greškom u sviranju i niko normalan to ne koristi.
• Skale se vežbaju brzo i kratko.
• Žice na gitari ne menjati više od 2 puta godišnje jer najbolje rezonuju kada dugo odstoje. Dakle, isto ono što važi za stare violine-treba pustiti da na instrumentu stvari slegnu! Ukoliko vam prsti, posle dužeg vremena nemenjanja žica, počnu da zapinju o zardjale delove namažite ruke zejtinom. Treba se žrtvovati za dobar zvuk instrumenta!
• Jednom mesečno obavezno doštimovati instrument.
• Kada hoćete da kao gitaristi ostavite utisak stručnosti i iskustva mrštite se na svaki 3. odsvirani takt i koristite hvatove sa dosta prstiju i one gde se prsti mrse. Ovakve hvatove često menjajte i pomerajte pritom ruku po udaljenim pragovima vrata. Radite to brzo i samouvereno i pritom dovoljno smanjite volume potenciometar (ukoliko svirate na električnoj gitari)
• Trzalicu držite veoma čvrsto svim prstima desne ruke jer lako ispadaju iz,konkretno,iste.
• Prstima desne ruke se svira samo ako vam ispadne trzalica.
• Kupujte drečavo zelene i debele trzalice jer se zbog boje lakše nađu kada vam u tami disko kluba padnu na pod, a zbog debljine se manje habaju te ćete ih ređe kupovati. Različita debljina trzalica u proivodnji je isključivo zbog obimnije prodaje.
• Izbegavajte sviranje na 1. žici jer ako je prilikom trzanja omanete nemate koju drugu da okinete.
• Deblje žice se teže promašuju. Imajte to uvek na umu te svirajte najviše na njima.
• Ako znate, na kraju pesama uvek odsvirajte flažolet na 12. polju. Efekat je lep na bilo kojoj žici to uradili. Možete da odsvirate i više njih od jednom i to će uvek oduševiti pijanu publiku prvih redova,ili kraće: 3P1R.
• Ako mislite da ste pogrešili u svirci, nije do vas. Sigurno si krivi pevač ili bubnjar u bendu.
• Ako ste sigurni da ste pogrešili razgalamite se upadljivo i drčno na basistu benda. Oni za to služe i nikad nisu sigurni da zaista nisu pogrešili.
• Kvalitet neke pesme je srazmeran količini harmonikaških deonica u istoj-konkretno što više harmonike pesma bolje zvuči.
• Kada svirate narodnu muziku foršpil je poželjno uvek svirati 2 puta zbog dužine numere.
• Kada primetite (kao i autor ovog dela) da је vaš život poput vaših solaža: opor, mučan, težak; vreme je da batalite muziku!
• Ne zaboravite da su najgori soj muzičara tzv. JAZZ GITARISTI! Oni sviraju po sistemu 3D tj. dugo, disonantno i dosadno. Ova metoda se popularno zove OFRLJE.
• Čuvajte se naizgled “muzičkih”termina poput: istupanje, plagalna ploha, mutacija, balkanska lestvica, skrjabinov modus itd. To su izmislili tzv.profesori fakulteta i akademija u cilju primanja plate. Stvari u muzici su jednostavne. Istupanje vam dodje kad šef benda peva falš a da vam ne bi smanjio gažu opomenete ga kulturno&fino da je “istupio” iz tonaliteta tj. pesme. Plagalna ploha vam je kad klavijaturista posle F dura zaboravi u naredna 4 takta da se vrati u C akord I kaže da je to namerno. Mutacija-kad pevačica peva muške pesme iz originala, a obrnut postupak se zove štrojenje ili Džordžmajklovanje. Balkanska lestvica je sinonim za šatorsku skalu a njeni tonovi variraju od vrste veselja (za proševine se sviraju veseliji tonovi a za ispraćaje dugi i tužni itd.) i vrste pića. Skrjabinov modus takodje nije ustaljen sistem već retka pojava štimovanja violiniste pred bolni a iscrpljujuci trosatni adagio stav “šumadijski ciklus dvojki”.
• Nikad ne zaboravite da je virtuozitet bespotrebna i štetna stvar, kao i sam proces vežbanja. Kad zateknete sebe kako se usviravate pred svirku potražite pomoć lekara specijaliste.
• Improvizacija podrazumeva neorganizovani process pokušavanja da se setite foršpila ili teme. Dakle, kada je nešto ustaljeno i dobro zašto bi ga menjali? Sve što ne piše u notama ili se ne svira uvek isto je suludo. Zar notni zapisi ili ,daleko bilo, tablature džaba postoje kad svaki muzičar sumnivog kredibiliteta svira na svoj način!? Postoji samo jedan način i ako već improvizujte zapišite to i svirajte uvek isto! JAZZ muzičari kažu da je improvizacija za njih adrenalinska stvar jer tragaju za nepredvidljivim ali, prikani, ako već hoćete nepredvidljivo krenite na sred refrena u novu pesmu i mislite o tome ko će vas prvi iz publike pogoditi kojom ambalažom pića. Još nepredvidljivija može biti reakcija gazde kluba ako na početku večeri odsvirate dva instrumentala za redom! E to je adrenalin i hrabrost!
• Inače, instrumentali su najnesvrsishodnija I najnepotrebnija muzika današnjice. Da je autor pesme imao šta da kaže napisao bi tekst za nj. To silno instrumentalno preludiranje nikad neću razumeti a nemojte ni vi! Preludijum je reč koja je nastala kad (zato što se bavite sviranjem) LUDITE a sviranjem instrumentala PREviše poLUDITE I to je to. Poslednji proces kada vam dodje da sve napustite zbog malih gaža se naziva POSTLUDIUM i ne dajte se zavarati da vam kakav muzikolog soli o tome kako je to, ne daj Bože, neki muzički oblik ili šta ti ja znam!? Slušanje instrumentala je devijacija te je moj predlog da se ovakve muzike bez pevanja nazivaju MONSTRUMENTALI!
• Mnogi su graditelji gitare u novije doba pokušavali da gitaru osavremene i unaprede a time je dodatno iskomplikovali. Jednom prilikom se nadjoh u blizini SAVA CENTRA kad je počela najgromoglasnija kiša u istoriji kišologije sa vetrom kao solistom i olujom kao pratećim ansamblom. Uplašen od upale pluća sklonih se u pomenut objekat u uđoh na poodmakli koncert. Izvesni Pat Metheny je gostovao. (Čim se čovek zove Pat znate šta i da ne očekujete nista od njega kao muzičara.) Sedeo je sam na sceni i svirao svemirsku muziku na instrumentu PIKASO GITARA od 42 žice. Gitara nalik na ozvučen panj a muzika najlepša na svetu. Ma kao da slušate BEST OF FORŠPILI 2011. Kasnije sam saznao da je u pitanju profesionalno montiran live play back i da iza zavese dotični gitarista ima 8 Rumuna na 9 gitara koji sviraju istovremeno da bi bilo tako kompleksno. Metini na Pikasu, ma idi! Pogledajte sve snimke na internetu ove vrste i videćete da su svi veoma ubedljivo namontirani. http://www.youtube.com/watch?v=YL4kylzvXto  Šou biznis je čudo!

Sa ovim u vezi moj predlog je da se počnu praviti gitare sa samo i najviše 4 žice od kojih bi 2 imale jednu intonaciju (npr. C) a druge 2 drugu (npr. G). Pitaćete zašto! E zbog toga što su žice na gitari uvek lošeg kvaliteta i pravljene da puknu u sred sviranja teme tj. stručnije rečeno foršpila. Na dugim veseljima koje svirate će vam pući makar samo zbog Marfijevog zakona. Dakle, posao žica je da puknu a vaš da im to ne dozvolite. Zato bi na ovakvom modelu gitare svaka (od 2 žice različite po štimu) imala i po 1 rezervnu i kad vam primarna pukne samo siđete na ovu ispod i vuk sit ni koze na broju! C i G žice su zato što uglanom možete da svirate na praznim žicama i odmarate barem levu ruku držeći je pored tela. Dotičnu aktivirajte samo ako vam se dogodi pesma koja nije u C ili G, proklet bio onaj koji komponuje van ova 2 tonaliteta! Ako neko kaže da je 2 žice malo, pitaću ga: A šta ti imaš toliko da sviraš na gitari pa da ti budu malo 2 žice!? Nisi valjda harmonikaš pa sad imaš da rapredaš ŠEVU ili šta ti ja znam! Verujte mi, 2 je sasvim dovoljno tj. taman ko budali šamar!

• Postoji izreka PRENESI BAKLJU. Prvi put sam je pročitao u biografiji trubača Duška Gojkovića i govori o tome da svaki muzičar ima moralnu dušnost da pomogne mlađem kolegi (preda štafetu ili prenese baklju) koji tek ulazi u ovaj posao. Mlade ljude konstruktivnih ideja poput ove ( http://www.youtube.com/watch?v=QesMJrorXMk) uvek treba podržati na njihovom krivudavom ali talasastom putu, kao što je i vama neko dao ruku kada ste krenuli uskim a strmim stepeništem muzike strmoglavce na dole.

• Ako ikada, ali samo po cenu života, budete prinuđeni da muziku čitate (tj gledate) iz nota (da ne kažem partitura) pridržavajte se ovih konstruktivnih saveta. Oznake Scherzando i Adagio itd. nisu ništa drugo do imena Italijana koji su za vreme sankcija bili prvi u lancu afere ŠVERC MUZIKALIJA I NOTNIH ZAPISA preko Crne Gore. Ne dajte se ubediti da su to i mnoge druge komplikovane reči neadekvatnog prevoda oznake za tempo, karakter itd. Zna se šta je tempo: brzo, sporo, baladasto, daj mi dvojku i idemo za pevačem (poslednje zovu i rubato ali to jedino nije ime ovih Italijana već istinska oznaka). Muzika nema karakter, nije to čovek zaboga. Ako ikako postoji karakter u muzici to može samo biti durski i tužnjikavo-molski, i eventualno epski kada svirate bahato i brzo po instrumentu i tada tačnost u sviranju nije bitna. Kada vidite crnu dangu sa puno tonova koja se kreće na gore (pametnjakovići to zovu pasaž mada ne vidim ikakav realan razlog za taj naziv) poenta je da odsvirate nešto brzo po sistemu prst do prsta i celu takvu ad hoc muzičku misao završite za 2 do 5 sekundi. Dakle, ponavljam, ne gledajte u note jer su tu samo da bi zbunile, a i od kud sad neki nazovi kompozitor zna šta se vama najviše slaže u datom momentu!  Ova tema o muzici na papiru će biti naknadno detaljnije razrađena.
• Jednom je jedan muzički um zapisao: Kvalitet neke pesme je srazmeran količini harmonikaških deonica u istoj-konkretno što više harmonike pesma bolje zvuči. S ovim u vezi ja posle dugogodišnjeg istraživanja zaključeno da su pesme Ane Bekute etalon odmerenosti, pravog harmonskog sklopa i melodijske razrađenosti. Jednostavno, teško će se opet  (a prethodni put je to bio album Milesa Davisa KIND OF BLUE iz 1959. http://www.youtube.com/watch?v=FEPFH-gz3wE )napraviti toliko univerzalno rešenje za muzičare, kritiku, publiku i opštenarodna veselja kao što je primer u prilogu.
• Prilog: http://www.youtube.com/watch?v=wkuWKN4ebxM
• Muzika je divna stvar! Posebno je tako zahvaljujući brojnim analogijama koje se daju zapaziti. U ovom trenutku imam neodoljivu zelju da vam udelim još jedan savet nesumnjivog nekvaliteta i vezan je za najnebitniju sporednu stvar u muzici.  To su prateći vokali. Analogija koja se više nego očigledno da povući je između datih vokala i trilera u vlaškom kolu. (Inače, očigledno je slikarski termin a odgovarajući muzički je uhoslušno). Dakle, bitno je da datih vokala ima što više u kvantitativnom smislu (misli se na broj grla na sceni) i da su što bahatiji i glasniji u kvalitativnom smislu. Debele crnkinje nisu na sceni jer baš toliko dobro pevaju nego što 2 takve liče na 4, a 4 takve liče na hor. U stručnoj terminologiji se katkad koristi izraz za hor crnkinja koje igraju (podrazumeva se da su debele), i to je stampedo. Tačnost intonacije i dikcija prilikom pevanja pratećih vokala su na sporednom mestu jer je bitan vizuelni utisak kao i onaj koji se da izmeriti u decibelima. Kada ih pevate trudite se da izgleda da što više žvaćete tekst i nemate potrebu da pritom znate ceo-dovoljan je veći deo prve strofe, refreni obavezno i poslednji slogovi završnog dela i to je to. Podsavet ovog saveta glasi: Ako vas neko upita prilikom audicije za neki bend, orkestar ili kakvu god naizgled organizovanu celinu koja se konstruktivno bavi zvukom (uže rečeno muzikom) za još koju sposobnost pored primarno sviračke odgovorite sa DA,PEVAM PRATEĆE VOKALE! Dakle, bez obzira da li je to potrebno u datom žanru i bez osvrta na kakve druge okolnosti moj savet vama je jasan. U praksi se dalo pokazati da je na sceni (šatorsko-klupskoj) pored žonglerskih i bodi bilderskih sposobnosti  veoma bitno znanje pevanja pratećih vokala. Druga stvar, da ne kažem i često presudna za ulazak u kakav novi projekat ili muzički posao je posedovanje vlastite dim mašine koju ste voljni da nosite na svirke i veselja. Nije teška, uklapa se u svaku okolnost i izgleda profesionalno, posebno ako sam aparat stavite na vidno mesto. 
• 3in1 je na tržistu dobro poznati proizvod koji se pije i predstavlja kafu sa izvesnim dodacima. Isti termin se koristi i u muzici za situaciju koju ću navesti a moze se pritom koristiti i termin ZIPSONG, po kompjuterskom programu za kompresovanje-ZIP. Dakle: gore pomenuto se odnosi na situaciju u živom izvodjenju muzike (konkretno se radi o veseljima svih tipova i obima) u izvodjackom sastavu od jednog (ali vrednog) klavijaturiste aranžera, kada dotični spakuje 3 dalade u optimalno trajanje 1 pesme. Ovo treba koristiti često (a nikada ne može biti preterano) s obzirom na to da je naučno utvrdjeno da je količina 3in1 u muzici srazmerna količini bakšiša. Psihološki sagledano, logično je da će 3 pesme u trajanju od samo 1 pre pogoditi u srce i izmamiti zaradu, zar ne? Ako ništa drugo, teško je da prosečni konzument kafane i veselja neće pasti na bar jednu od ove 3. Pri tome, bitno je da tempo u proseku bude 220 udaraca u minuti, dakle blizu brzine probijanja zvučnog zida jer je to legitimno dobro za dobru atmosferu, a tekst uz dobru dikciju (za koju smo se složili da i nije preterano važna) treba da zvuči kao azerbejdžanska reklama za pastu za zube pa pevačica i ne mora učiti razne strofe i mostove. Složićemo se da je to najčešće i suvišno jer ako autor u 1 strofi nije rekao šta je hteo, sva je prilika da to neće uliniti ni u naredne 2 ili 3. Pri odabiru pevačice vodite se pravilom-što manje zuba ima to je jeftinija za angažovanje. Ako smo se složili sa konstatacijom da je dikcija bitna kao ponedeljak u selu Landol, zašto bi onda, iz čistog hira, tražili pevačicu koja nije, dozvoli, krezava? Dalje, harmonski ritam u ovakvoj situaciji , tj. brzina smenjivanja akorada takodje nije naročito bitna a različiti tonski rodovi (dur i mol) gube na smislu. Ako i možete da birate videćete da samo durski akordi potpuno završavaju posao a i lakše se hvataju levom rukom a uskoro ćemo i videti zašto je to od suštinskog značaja za opstanak na slavljima. U takvom trenutku treba svesti aranžman muzike (koja je i onako non-stop pretrpana  raznim prelazima, prosviravanjima, čas nešto zvecne, čas zvončići za uvod, čas duplex za foršpil itd.) na bitne, suštinske situacije. Treba, dakle, da postoje samo 2 ravnopravna dela-strofa sa refrenom i foršpil. U aranžmanskom smislu strofa i refren trebaju sadržati samo pevanje i bubanj (tj. ritam mašinu reprodukovanu sa najmuzičarskojeg instrumenta na svetu-klavijature) i eventualno darabuku, a foršpil se treba satojati od bubnja i hitrog mrljavljenja po farbi koja treba da liči na zvuk buzukija. Čistoća u sviranju i artikulaciji je čist višak, uostalom i zato jer je plod nezdrave pojave koja se zove vežbanje, sećate se. E sada, s obzirom na relativno dugo trajanje svih tipova veselja u nas (od 1 do 5 dana), kao i sviračkih blokova (od 2 do 12 sati) muzičar (u ovom slučaju solo klavijaturista), treba razmišljati o krajnjoj ekonomizaciji pokreta. Dakle, period koji u muzici, pri ovakvom aranžiranju zauzimaju strofa i refren, muzičar može iskoristi za držanje pivske flaše i prinošenje iste ustima (uvežbati levom rukom), za odabir tek pristiglog pečenja i kupus salate, za korišćenje mobilnog telefona itd. Na žalost, u foršpilima se moraju koristiti obe ruke, ali srećom oni traju srazmerno kratko...

• S obzirom na to da smo se dotakli pevačice, pomenimo i najvažnijeg člana benda-menadžera.
• Menadžer je osoba muškog pola koja, po opisu posla, ne sme da ima vrat, a i ako ga ima mora da bude kratak ne sme da bude tanji od glave. Znak raspoznavanja dobrog menadžera u poslu je debljina povodca koji nosi na vratu-što žući i deblji to je menadžer višeg ranga. Poželjno je da bude nizak čovek, da se gega dok hoda i pljuje dok priča. Mora pričati glasno, smejati se bahato i groktati pritom (odatle izreka smejati se grokotom!), i konstanto prevrtati čačkalicu po ustima vadeći iz zuba (obavezno dok su pogledi uprti u njega) ostatke pečenja koje mora biti masno i svinjsko! To je uvek hrabra i smela osoba te se bez ustezanja sme češati za vreme ručka čak i po stidnim delovima tela (ukoliko zatreba), i ona je jedina koja svakog sme da prekine u razgovoru na sred reči i koja sme da se izuva pod stolom u vreme služenja supe. Stil današnjih menadžera se vidi i po tome koju psovku koriste za uzrečicu (nepisano je pravilo da svaki menadžer većeg kalibra mora da koristi barem jedanput u rečenici 1 do 2 kratke ali slikovite psovke). Menadžer je uvek umoran i muzičari, osim za hitan odlazak u wc, nemaju pravu da ga bilo šta zapitkuju a pitanje o visini gaže se uzima kao krajnje nepristojno za postaviti menadžeru. Naravno da osoba koja barata novcem bolje zna kolko će nas platiti od nas samih! Po pravilu, menadžer ne sme da se razume u muziku, a ljude koji čine bend mora brojati po grlu. Količinu publike (zbog vanrednih priliva novca u smislu bakšiša) mora računati na kilo. Na sve učestalijim veseljima preko 800 ljudi, postoje tendencije naprednih menadžera da publiku računaju u kubicima!

• Izbegavajte reči u muzici koje nište ne znače, kao što su vibe, groove itd. Još više izbegavajte ljude koji koriste takve besmislene izraze za rad ostavljanja utiska stručnosti. Ako želite da saznate koji su pravi, smisleni muzički termini vodite se sledećom logikom: Ako ne mogu da ga nacrtam levom rukom (pod uslovom da sam dešnjak), onda taj termin nema smisao u muzičkoj praksi. Haj'te mi, molim vas, nacrtajte npr. reč GROOVE! Nema šanse, jer nema smisao! Trabunjanja o dotičnom groovu su, očigledno, sušta praznina prilikom čekanja, dozvoli, Godoa, i svrha ove nedefinisane pojave ravna je nuli u konkretnoj muzičkoj situaciji SVADBA ZA 22. VEK I 2200 GOSTIJU. Muzički termini kao npr. glasno i tiho mogu se nacrtati, čak i u famoznim pesmaricama sa polutačnom akordacijom. Kad je glasno, nacrtaj brajko veliki kvadrat iznad teksta, a kad hoćeš tiho mali krug i gotovo. S tim u vezi, treba pomenuti termine forte i piano, kao naizgled analogne za glasno i tiho, ali je autor ovog teksta zagovornik teorije da je i to suvišna komplikacija za praktično bavljenje muzikom.  U ostalom i zbog sledeće stavke...
• Forte i piano (f i p) imaju široku lepezu nijansi u glasnoći: fortissimo (ff), mezzopiano tj. mali medved tj. Meca koji svira klavir tj. piano (mp), sforzando (sf) itd. Imajući u vidu da je stepen glasnoće ovih dinamika, tj. decibiliteta, poprilično promenljiva i labava kategorija (pre svega zbog toga što svaka individua poseduje sopstvene aršine za glasnoću) smatram da ih treba sve ukinuti i uvesti samo dve, gore pomenute-GLASNO i TIHO i kraj! Dajte više da se u muzici zna nešto opipljivo i egzaktno a ne svaki polumozak da ima pravo na to šta je njemu srednje glasno a šta mu jedva golica uši. Uvek se u ovakvoj raspravi nađe neko da drobi kako je muzika umetnost (ma stvarno!?), kako treba razviti individualizam slušaoca i izvođačkog medijuma, kako postoje različita stilska tumačenja i kako svaka epoha ima različit pogled čak i na dinamiku i bla, bla, bla. Ništa od toga i kraj! Kakva epoha i dinamika,kakvi individualci!? Muzika je sredstvo za zarađivanje para i zidanje kuće i tačka! Koga još briga za umetnost! No da se vratimo, na teoriju o glasnoći. Postoji podatak da (pazi, molim te) simfonijski orkestar može razviti raspon u glasnoći od 120 decibela, dakle gotovo od praga čujnosti do stepena bola ljudskog uha, a variranje na prosečnom pop ili albumu elektronske muzike zna da bude samo nekoliko decibela (ovo je i direktno i očigledno aludiranje na muziku koja se svira na veseljima!). Pa čoveče, kome treba tvojih 120 decibela, ko će to da sluša!? Da nije i to zbog razbijanja opet neke monotonije zvuka i doprinosa izrazu i stilu!? Zamisli ti sad bend koji svira veselje tiho, skoro jedva čujno pa odjednom grune kao grom u plast! Od šoka bi na takvom veselju kumi odmah upala kupus salata u grudnjak, starojko bi viljuškom (usred očiglednog stresa) slučajno brknuo pevaču u oko, a prija bi se zagrcnula (onim srebrnastim kuglicama za koje se veruje da izgledaju lepo i stavljaju se na vrh svake mladine torte a kad ih zagrizeš u trenutku vadiš zub četvorku). Nisi ti, dakle, burazeru, plaćen da plašiš narod nego da fino gudiš uz meze, to je najapstraktnija i najhumanija svrha muzike! Zato je muzika naših narodnih kola pametno napravljena da dugo, i uz nikakva istupanja u glasnoći (čak ni 1 decibel), kao i tempu, lepo podrže gimnastičku radnju NABIJANJE & SLEGANJE PEČENJA U SVAKOM PRAZNOM MESTU CREVA. Dakle, kada smo se složili da je dinamičko osciliranje muzike apolutno bespotrebno (a u slučaju pevača kome je starojko brknuo u oko i posve pogubno) dolazimo do teze da se i uređaji koji su namenjeni za slušanje muzike moraju praviti sa samo 2 stepena glasnoće-glasno i tiho. I ne treba vam tu volume potenciometar ili šta ti ja znam, već samo prekidač kao za sijalicu, i hop dugme dole-muzika tiha da možeš da spavaš uz nju, a hop dugme gore-muzika trešti kao u sred ispraćaja sina jedinca u JNA u Titovo Velenje.
•  Durska lestvica sadrzi tonove a molska note.
• Popricajmo malo o ulozi odredjenih tzv. instrumenata u prosecnom bendu za veselja (a kakav bi drugaciji bend i trebalo da postoji?)
• Gitara. Simpatican instrument sa zahvalnom ulogom prateceg, akordsko-ritmickog instrumenta i tacka. Uostalom, kao u Staroj Grckoj: uz recitovanje (a to vam danas dodje kao pevanje) dok pratis zadatog izvodjaca tu i tamo (ali krajnje sporadicno), prevuces trzalicom cas na dole preko zica, cas na gore po neki akord i to je to. Nista tu ne treba menjati jer dobre stvari ne evoluiraju! U danasnje vreme je ta uloga mutirala u Kentaura. Nikakve solaze, forspili, upadi i kontrapunkti, drop  hvatovi i mrsoprsti ne dolaze u obzir. Nije vam to neki lep instrument kao npr. frula, violina, harmonika ili sta ti ja znam pa da ti ima tu nesto da sviras. Drzis harmu,trudis se da ne smetas i gotovo. Inace, danasnji gitaristi su najsujetniji i najnenormalniji soj muzicara. Te svaki drugi mesec menjaju zice, te ovo sredstvo za brisanje a ovo za poliranje, te ovakve cemo magnete a ovakve cemo civije, te kupi pedalu, te menjaj kais, te pravi pedalbord, te sad cu telo od javora, te bolji je suvi lak, te aj na ponovno podesavanje vrata i tako u nedogled. Cisto mlacenje prazne slame. Lepo burazeru,kupis klavir i sednes da sviras a ne svaki dan isto kolo u nazad. I sve misle da su najbitniji u bendu (a opsta istina je da je to harmonikas!), i da neko toboze sa divljenjem bulji u njihove bangave prste dok sviraju. Misle i da su nezamenljivi i kreativni, smekeri i glumci a cela poenta sviranja ovog instrumenta je da iole brzo mozes da menjas akorde!
• Klavijature. Muzicka tastatura na kojoj se najvise stiskaju tasteri, vrte regleri, klikce po ekranu i ponekad svira. Zbog toga, klavijaturisti nemaju duznost da znaju pesme koje sviraju muzicari, njihove kolege u bendu. Na tom instrumentu je najbitnije nesto sto se zove farbe ili boje, kao da je likovna kolonija na Uvcu u pitanju! Zvucno prepoznatljiv instrument po tome sto doprinosi utisku zvucnog muljanja u bendu a uloga mu je da pokrije sve nastale greske (neizostavne po samoj prirodi sviranja) koje muzicari, sto pijani, sto poklani prave. Danasnja moda je da zvukovi koje ovaj instrument ispusta budi sistavi, iritantni i suvisni. Klavijaturisti su najcesce ljudi sa psihosomatskim poremacajima nastalim u ranom detinjstvu i tu nema pomoci. Neuspeli u oblasti kompjuterskog programiranja, imaju zelju (mada uvek lose i nekvalitetno realizovanu) da se oprobavaju na muzickoj tastaturi (uz zelju za sluhom,avaj) i veoma im je znacajno svakodnevno otkrivanje novih akorada sa upotrebom bar jedne od crnih dirki. Gde ce tolike akorde upotrebljavati-ne znam!? To su, dakle, osobe vole upadljive i nametljive svetlece reklame i patike sa sljokicama. Uglavnom se radi o ljudima koji su se kao mali igrali lastisa i skolica sa devojcicama iz ulice, bili odvise smotani za fudbal a odvise cuvali prste od basketa... Njihova zivotna, aristotelovska dilema glasi: "Da li je ES ton ili dirka?"
• Bas gitara. Komentar izostaje. Logika sviranja na datom instrumentu je: trci, trci pa ton, ali pogresan i bolan. Bas gitaristi vole lose pivo i duga gledanja u daljinu.
• Bubanj. Voleo bih da mi laik,ili potpuni dunster za muziku koji se nadje na kakvom veselju ispred pomenutog instrumenta pokaze precizno prstom na deo hrpe gvozdja, kablova, stalaka i drveta za koji veruje da se zove bubanj! Nece znati, kao ni profesionalac. Gde je bubanj? Instrument je jedno, jedna stvar, jednodelna figura od odredjenog materijala i oblika, kao npr. flauta ili violina, a ne koglomerat otpada kruzno savijenog,zavidno slozenog i skupoceno ukrasenog! Da li je bubanj ona dzinovska, polozena korpa za ves na dnu ili tanjiri na stalcima, ili tepsija koju tzv. bubnjar drzi medju nogama nikada necemo saznati! Dajte detetu da nacrta bubanj i naci ce se u cudu. Uloga bubnjara je da prenosi teze delove binske opreme a uloga  instrumenta da pravi guzvu na sceni i izgleda skupo. Treba ga koristiti samo za veselja sa preko 300 ljudi u publici. Talenat koji bi trebalo da krasi svakog ozbiljnog bubnjara je da zna zavidan broj viceva.
• KEC je termin u muzici koji oznacava prvu dobu u taktu, bez obzira da li je kompozicija osmisljena u 6/8, 3/4 ili nekom drugom taktu. Na KECU se nalazi glavni, najbitniji akcenat u muzici-teza,i predstavlja metricki oslonac za citavu kompoziciju. U zivom izvodjenju muzike (napomenuli smo to da je jedina smislena situacija da se tako nesto dogodi narodno veselje bilo koje vrste) postoje tendencije mnogih bendova koji zele da ostave ustisak uvezbanosti i profesionalnosti da prilicno striktno i beskompromisno shvataju termin KEC, i tako se odnose (u svirackom smislu) prema njemu. Dakle, veruje se da je KEC tacka na kojoj svi moraju da budu "zajedno", medjutim nije tako... Prvo, zato sto ta abnormalna kolicina usviranosti datog orkestra (koji furaju logiku "da se nadjemo na KECU") proizilazi iz neprirodnog okruzenja zvanog MUZICKA PROBA, za koje je u ranijem tekstu ustanovljeno da je suvisno, bespotrebno, neprirodno i da remeti spontani muzicki trenutak koji se dogodi prilikom muziciranja na veselju! Drugo, tolika kolicina utegnotosti muzicke matrice doprinosi utisku preteranog kvaliteta sto neosporno smeta gostima na datim veseljima, stezuci i njih (kao da su Boze sacuvaj na konecrtu a ne na proslavi), a samim tim i njihove novcanike ciji baksis muzicare hrani! Bend mora publici da prenese utiskak raspojasanosti a ne da ih svirkom i uvezbanoscu davi kao tesna kravata. Trece, da je takav rigorozni KEC bio dobar, muzicki pravac s pocetka proslog veka, PUNKUTUALIZAM (koji se zasniva na tackasto osmisljenim kompozicijama kratkih i pogresnih nota) bio duze opstao i bio prihvacen u opstenarodnim terevenkama, sto se nije dogodilo. S tim u vezi, autor teksta je uveo definiciju za KEC: KEC NIJE TACKA U MUZICI, VEC PODRUCJE OD 2 CM PRE I 1 CM POSLE AKCENTA NA PRVOJ DOBI U TAKTU. Dakle, muzicari, kad god lupite glasno po instrumentu u ovoj trosantimetarskoj oblasti verujte da je to KEC, i nije bitno sto kolega iz orkestra isto to uradi pola sekunde pre ili posle vas. Bitno je da je to spontano i nenategnuto. KEC JE PODRUCJE!
• Za bendove koji zive od svirke na veseljima je od krucijalnog znacaja da shvate da pesma, proizvedena studijski, nije etalon dobro odsvirane i aranzirane numere, vec samo skica za zivo izvodjenje koje njima (prilikom zivog izvodjenja iste) donosi hleb. Dakle, to sto je odsvirano u studiju je labortorijski uzorak a pesma koja se izvodi uzivo ima obavezu da samo LICI na studijsku verziju, nikako da bude skinuta i melodijskom, harmonskom i ritmickom smislu. Inace, tzv, skidanje deonica je potpuni amaterluk i niko osim kucnih muzicara-entuzijasta to i ne treba da radi. Publici je, za dobar baksis, dovoljno samo da prepozna pesmu.
• U vezi sa prethodnom tezom se poteze i pitanje prilagodjavanja aranzmana u skladu sa kolicinom publike. Potpuno je logicno da je publika tu zbog RECI a ne zbog solaza, forspila i ostalih monstrumentalnih pojava u muzici, i sto je vise gostiju ta potreba  za tekstom koji u dusu gadja se rapidno uvecava. Tabela je sledeca: 

-ispod 20 ljudi u publici ne treba ni svirati, dovoljno im je da slusaju tonsku probu

-od 20 do 50 ljudi, svirati forspile obavezno po 2 puta, svirati kompletne solaze, cak je dozvoljeno i bubnjarima da odsviraju kratak solo

-od 50 do 100 ljudi, forspile svirati jedanput, u baladama izbaciti solaze, a u brzim kompozicijama je pozeljano svirati sto vise na buzuki-farbi

-od 100 do 200 ljudi, forspili X 1 i nikako vise,solaze izbaciti u potpunosti,a ukoliko bend poseduje vise od jednog pevaca potrebno je da se i ostali ukljuce u rerfrenima, za vreme strofa treba svirati sto manje na harmonici i gitari (zbog razumljivosti teksta)

- od 200 do 300 ljudi, balade odtstraniti, forspile izbegavati, o solazama ni govora, obavezno svirati brze pesme, pevacica ima obavezu da upadljivo igra kad ne peva (za vreme muskih pesama)

-od 300 do 500 ljudi, potrebno je da matrica bude puna, sto vise naglasaka na svim instrumentima, implemenirati harmoniku u svaku pesmu, i svirati forspile samo za Sabanove pesme, Crne kose od Halke Paldum, i Veseljaka od Ane Bekute. Svi  prisutni pevaci pevaju unis sve vreme!

-preko 500 ljudi u gostima, bitno je da bude sto glasnije i sto vise raznih zvukova, sto pevackih sto svirackih, ukoliko je kum ili stari svat na veselju umesto forspila potrebno je pominjati njegovo ime (ukoliko posteno casti muzicare), kao i imena mladenaca (ako je svadba u pitanju). Svirati duge blokove, i po pitanju tempa pesme ne treba da spadaju ispod 208 bpm, barem u centralnih 6 sati veselja.

• Dakle, u skladu sa okolnostoma u kojima pesma zivi i razvija se (misli se,naravno,na momenat zivog izvodjenja), javljaju se i redukcionisticka stremljenja potpuno logicne prirode: Koja je svrha 3-4 strofe u pesmi kada je i onako sve isto (osim teksta koji i onako sve glavno kaze u 1.strofi)? Nisu li preduge pesme od 4 ili 5 minuta? Sta ce nam ponavljanja istosti, ili raznojaki mostovi kad znamo da samo novi momenat u muzici (tj.samo promena pesme) donosi baksis,tj.da se za istu pesmu ne  dobija novi novac? U zivom momentu izvodjenja pesme trajanje impresije (od strane publike) vezane za pesmu koja se trenutno dogadja ne traje duze od 30 sekundi, toliko i zelja za cascavanjem muzicara, i zato ne treba komponovati pesme duze od jednog minuta jer se one NIKAD nece izvesti u celosti. Treba, dakle, pratiti konstrukcijsku logiku refrena: on je (bar u normalnim okolnostima) uvek isti te je pored njega potrebno napisati jednu strofu,zbrckati forspil na pocetku i dosta. Shema forme pesme posle izlaska iz studijske laboratorije treba da izgleda:  Forspil (na harmonici ili eventualno buzukiju) + 1 strofa + 1 refren (eventualno dva puta ako ima tekst koji donosi secu vena)=kraj! Dolazimo do trajanja od oko 1 minut sto u zivoj praksi znaci: 30 sekundi da izvuces baksis i jos 30 da ispostujes narucioca i ajmo dalje. Ako autor, ipak, ima neodoljivu potrebu da iskaze tekst koji je duzi od jedne strofe ima dve opcije: da ga ispise u knjizici koja ide uz original diska pa da ga ceznjivi tinejdzeri citiraju po socijalnim mrezama, ili da se prijavi za ucesce na knjizevnim vecerima i gnjavi do prekosutra. Muzika ne ostavlja mesta za dosadu!
• Anologno sa pominjanjem KECA u jednom od prethodnih poglavlja treba pomenuti i TEMPO u muzici. Kao i sa KECOM, muzicari i TEMPO shvataju preozbiljno i ustrojeno. Vlada uverenje da on mora biti striktan i nepromenjiv celim trajanja kompozicije. Postoje i bubnjari koji donose metronome na veselja sto je van svake pameti. Posmatrajuci TEMPO kao linearnu pojavu pravilo autora ovog nedela glasi: TEMPO NIJE LINIJA MUZICKOG DESAVANJA VEC POJAS-TRAKA POZAMASNE SIRINE SA MOGUCNOSCU OSCILIRANJA U OKVIRU ISTE. Da pojasnim, umobolno je reci da je TEMPO date numere npr. 94 bpm i tako do kraja pesme. To je predosadno i bezivotno! TEMPO date numere (u skladu sa gorenaevedenim pravilom) treba biti podrucje od 84 bpm do 104 bpm i oscilacije u okviru ovog pojasa su pozeljne i potrebne. U zivom izvodjenju muzike treba pratiti tempo medjuastalnog cupkanja ili ritam prejedanja postovanih ucesnika narodnog veselja i u skladu sa tim menjati brzinske nijanse u okviru pojasa od tih 20-ak bpm. (Imati i u vidu da se predjelo jede prilicno sporije od pecenje a torta sporije i od predjela). Gostima je iritantno da slusaju npr. Avlije, Zorice Brinclik u tempu u kome je muzika svirala dok nije stigla supa, i po njenom pristignucu (konkretno-supe). Sada (posto je supa vruca i srce se sporo) muzicari treba malo da olabave sa dozivljajem i spuste tempo bar za 10-ak bpm...DAKLE, TEMPO NIJE LINIJA VEC POJAS!
• Termin PRODUKCIJA UZIVO znaci nedostatak mikrofonije na veselju, ili strucno NMNV. Nedostatak mikrofonije je neprirodan produkt koji publici umanjuje i katkad posve opovrgava utisak da prisustvuje zabavi i nastao je iz potrebe za tonskom probom za koju smo ustanovili da se organizuje samo ako je u publici manje od 20 ljudi pa se ona odrzava umesto prvog bloka svirke!
• Dominantni akord tj. dominanta je akord koji se najčešće pojavljuje u pesmi pa je zato njegova funkcija dominantna! U muzici se harmonska funkcija određuje po učestalosti. Najčešče je dominanta A dur, Dm ili u ciganskoj muzici E dim.
• Subdominanta je akord koji se uvek pojavljuje pre dominante,što znaći da u jednoj pesmi može da postoji više subdominanti pa to unosi dodatnu zabunu u muziku (imajte u vidu da je harmonija sama po sebi začkoljična disciplina!!!) Subdominanta je najčešće neki tužan akord poput G mola, ili C mola (u muškim pop pesmama!) tako da je i tekst koji se za vreme njega izgovara uvek neveseo i katkad mračan. Često je u tom trenutku naglašena patnja, pomišljaji na dizanje ruke na sebe ili se, barem, provlači patina bolne patetike. 
• Vezano za sviranje gitare: pomenuli smo da treba iskljucivo svirati trzalicama (i to drečavo zelenim), ali postoje (i veoma su retki) svirači koji to čine prstima. Ovaj vid sviranja se naziva PRSNO SVIRANJE a svirači PRSNIČARI. Takvi muzičari uglavnom koštaju duplo za iznajmiti na prigodnom veselju. Razlog toj ceni je taj što ih malo ima i što koriste više prstiju u svirci, te to unosi izvesnu ezoteriju u vizuelnom smislu!
• Pomenuli smo i to da je gitara prevashodno ritmičko-harmonski instrument, mada na žalost (kao i u prethodnom slučaju) postoje izuzeci koji krše ovo zlatno pravilo i koji koštaju duplo više za rentanje. To su takozvani FORŠPIL SVIRAČI ili FORŠPILAŠI koji su ovu žonglersku disciplinu i naučili kako bi nekom normalnom (čitaj: ritam) gitaristi preoteli hlebac iz ruke! Zaključujete i sami da se radi o malicioznim ljudima.
• Mnogo je mikro i makro faktora koji čine jedan bend ozbiljnom firmom. Takve elementi se ogledaju na sociološkom, psihološkom, materijalnom, marketinškom, čak i fiziološkom, a na kraju i muzičkom planu! Jedna od najbitnijih stavki su plakati benda! Plakati moraju da budu što veći, šareniji i agresivniji. U marketingu, vezano za vizuelnu percepciju, vlada pogrešno uverenje da su najuočljivija crna slova preko žute pozadine, a da je takođe jedna od najuspelijih kombinacija plavo-bela. To uopste nije istina jer plakati svojom vedrinom, veselošću i razdraganošću moraju da odudaraju od sivog okruženja na koje se lepe! Bilo da su to vrata kafane, ili prozor kombija benda, ili stub diskoteke ili lapmerija prigradskog ćumeza zvanog lokal; vaši plakati moraju da sebi podrede okoliš. Obavezno je da na plakatu u prvom,drugom i trećem planu (i to na centru) bude uslikana ženska osoba koja ima zvaničnu ulogu pevačice (mada pomenuta nije u obavezi da poseduje ozbiljniju kategoriju sluha osim LABILNOG), i da nosi što manje odeće na sebi (dakle, manje od 150 grama tekstila sa sve čizmama koje su u obavezi da budu tigrastog ili leopradastog dezena). Treba razmisliti o ideji da pevačica na slici ima šubaru u obliku iskeženih usta neke divlje zveri ili kapu sa rogovima jelena, što bez greške ostavlja utisak da je pomenuta članica orkestra dominantna na sceni i stolu. Ukoliko bend ne poseduje žensku osobu u obavezi je da je iznajmi za potrebe slikanja za plakat. Svi ostali članovi orkestra su primorani da budu nasmejani na slici (po mogućstvu iskeženi) i da im u kompjuterskom programu za obradu slike zubi budu izbeljeni arktičko-belom nijansom (karijes obavezno ukloniti!). Zlatni, upadljivi nakit mora da krasi ostale članove orkestra koji se naziru u četvrtom planu. Za bubnjare ne treba ostavljati ozbiljnije mesto. Bitno je da instrumenti budu što šareniji i da se stiče utisak da osobe koje ih drže (ili se za njih pridržavaju) budu nadmoćne nad njima. Primer je gitarista koji gazi roze gitaru (što dakle garantuje dobar tulum) i klavijaturista koji ima 8 klavijatura (sve u raznim bojama) a dve drži u zubima (ali iz prisutan osmeh!). Sa strane je uvek dobro rešenje naslikati tarabuku, gajde ili neki drugi tzv. etno instrument koji će privući i organizatore veselja sa ruralnijih, močvarno-kršnih područja. Umesto samog bubnja je moguće uslikati kombi koji vozi ben(a)d ukoliko je novije proizvodnje i u reprezentativnom stanju. Ukoliko je tamnija pozadina (zicer je mastilo plava) moguće je namontirati poveće pahulje snega preko svega osim pevačice, a tlo na kojem bend stoji treba imati velike žute zvezde. Poželjno je da plakat bude četvrtast, nikako manji od 2x2 metra, i sa brojnim pečatima teško čitljivih imena provincijskih izdavačkih kuća. Ime benda ispisati vatrenim slovima iznad benda što ostavlja utisak superiornosti. Ukoliko se bend zove ICE, FRIZ, ili ARKTIK slova trebaju biti okovana ledom. Izuzetak su nazivi poput LEDENI HOT ORKESTAR ili VRUĆI ESKIMS BEND gde se font za slova prepušta kreativnim moćima samog dizajnera. Ispod plakata, na tufnastoj pozadini treba ispisati sve mobilne i fiksne brojeve telefona svakog člana benda, kao i bliže rodbine i odabranih prijatelja, kako bi mogućnost da se ne kontaktira sa bendom bila svedena na minimum. Naravno broj menadžera ispisati pevačici na čelu iritantno zelenom bojom! Umesto suvišnog ulaganja u bezvezne isntrumente i ozvučenje (za koje je jedino bitno da bude što glasnije i pištavije) treba uložiti i u bilborde tako da (ukoliko bend potiče iz manjeg mesta kao što je Ražanj, Glogovača, Jabuka, Globoder, Umčari itd.) oni (konkretno bilbordi sa gigantskim plakatima datog orkestra) moraju biti opšte prepristutni. Poželjno je da to bude isključivo svaki bilbord u tom mestu. U slučaju materijalne oskudice u menadžeringu pod obavezno je da okolina pijaca, klanica, auto-limarskih radnji i pekara bude prekrivena plakatima benda jer je poznato da agresivna kampanja donosi ozbiljne rezultate. 
• Mnoštvo je muzikologa koji nisu pisali o ANTIKECNOJ tj. BEZKECNOJ MUZICI pa je red da ja to učinim jer nisam jedan od njih. BEZKECNA MUZIKA je SITUACIJA kada je tzv. KEC negiran, dakle, kada je područje keca (planski namerno) šire od pominjanih 30 cm (videti u jednom od prethodnih poglavlja). Ova muzika ima i naziv RUBATO ali ćemo o tome kasnije. Radi se o situaciji kada samo jedan instrument prati pevača (najčešće je to klavijatura a lošije rešenje je gitara). Pevač je u ovom slučaju po pravilu starojko (posle 45-og popijenog špricera) ili mlada kuma na svadbi (uvek je neudata) koja u cilju da što pre upeca mladoženju ima pevačkih afiniteta na datom veselju. ANTIKECNA MUZIKA svojom muljavošću (stručno rečeno AMBIJENTALNOŠĆU) tom prilikom pripomaže s obzirom na (po pravilu) labavu ritmičku nadarenost trenutnog pevača. Druga verzija situacije je kada ostatak benda dozvoli sebi pauzu za degustaciju hladne ovčetine a klavijaturista (koji je najmlađi u bendu) mora da ostane i zabavlja nedužnu masu nedefinasanog agregatnog stanja nazvanu publika tj. gosti. Sviranje tog muzičara tada dobija stručnu definiciju PRELUDIRANJE, a narod to češto zove SVIRANJE MAL' GOR', MAL' DOL' U KLAVIR (šta god to značilo). Pri BEZKECNOJ MUZICI logika sviranja je sledeća-treba koristiti što više akorada koji su što udaljeniji jedan od drugog na klavijaturi (tj. vratu gitare) i obavezno praviti blažene face pritom. Akordi su u obavezi da imaju bar jednu povisilicu u sebi! Posle svakog trećeg akorda zastati i samouvereno odsvirati neki visok i disonantan ton. Inače, pominjani naziv RUBATO nema značenje i ovakav termin svojom nepraktičnošću ne opravdava svoje postojanje jer nije na srpskom službenom jeziku. Tačnije, kada se glavna veselja budu pravila u Italiji (čija je, veruje se, ova reč) i glavne bakšiše budu pružali Italijani onda ce muzičari u znak poštovanja BEZKECNU MUZIKU zvati RUBATOM! Toliko.
• Savremene muzičke tendencije često pominju POLIFONIJU i POLIRITMIJU kao glavne argumente kvaliteta i virtuoznosti u sviranju nekog orkestra. Čiste budalaštine! Radi se o istovremenom linearnom opstajanju dve ii više tema (čitaj-foršpila), a u drugom slučaju o tobože dva raličita ritma u isto vreme pod uslovom da se to slaže!? Takvu ideju su zadali tzv. klasični kompozitori koji su početni i najveći krivci za sve neprirodnosti u muzici. U ostalom, da su im bile dobre pesme, zaživele bi na veseljima! Ideja o POLIFONIJI i POLIRITMIJI je apsurdna i van pameti toliko da se i sam čitalac ovog praktikuma može osetiti priglupim dok samo čita o ovome. Dajte ljudi, to je kao da ja sviram SOJKU TICU u 7/8 iz D, a ti DOĐI I UZMI ME u tehnu iz H a sve se slaže! Muzika se danas prilično srozala sa ovakvim stremljenjima...
• Ekremizam je jedno od novije prisutnih učenja u oblasti muzičke estetike. Generalno, svodi se na prepristunu primenu ekremčića tj. mučenog trilera u vokalnim izvođenjima šatorske muzike i ostalih muzika od kojih se jede lebac. U naznakama se ovo dalo zapaziti i ranije kroz istoriju muzike ali je pun sjaj ovog, možemo slobodno reći epohalnog, strujanja u muziku doneo i konstituisao lično (pogodili ste) Ekrem Jevrić (Imena poput Eurokrem i Ekler itd. su pogrdna i služe umanjivanju veličine lika i dela pomenute ličnosti). Konkreto, radi se o izvodjenju trilera na svakoj otpevanoj noti, svejedno je na kom slogu i vokalu, pritom se vodeći logikom da dati triler (dakle ekremčić) mora biti što ruralniji i da zahvata što veći ospeg različitih tonova međusobno što udaljenijih. Zahvalno je da ekremčić obuhvata tonove barem u obimu kvarte, a najpoželjnije je da to bude interval prekomerne kvinte ili velike sekste. Bitno je da čitavo muzičko okruženje bude netemperovano i po mogućstvu raštimovano. Često se mučeni triler koristi kao sredstvo za modulaciju tj. promenu totaliteta, tako da pevač svesno ima za pravo duže obitavati na disonantnom ili falšnom tonu a pritom je zadatak svakog ozbiljnog orkestra da pronađe pevačev cilnji tonalitet i nastavi da uspešno prati cenjenog umetnika. (Napomena:  Ovo nikad ne izvoditi prilikom služenja supe jer postoje primeri gde su gostima, usled vidnog ushita prilikom slušanja ovakve muzike, upadali rezanci u dušnik i dolazilo je do davljenja!) Kako tumačenje i opisivanje svakog velikog muzičkog dela rečima preti da bude svojevrsni apsurd, prilažem link na kome se ovo da primetiti na glasnim žicama velemajstora trilerologije, tj. muzičke podnauke koja se bavi izučavanjem ukrasa na pevanoj i sviranoj melodiji (naravno na harmonici!) svih boja, trajanja i oblika. Primetite do umetnosti dovedene ukrase na rečima puk'o, izvuk'o, sprovodimo itd. http://www.youtube.com/watch?v=_lbO5FS1aQc
  
• Još jedna teza u savremenoj istoriji muzike je i pojava drljačizma. Samo vam ime ovog učenja govori da pristup muzici mora biti konretan, neposredan i drljački. Ovoga puta to se postiže vibratom (stručno nazvanom drljni vibrato ili drljač) na pevanom tonu. Drljni triler se ne da zapaziti u instrumentalnoj praksi jer je neizvodljiv, i to na bilo kom instrumentu. Drljačizam se (po statistici sprovedenoj po bircuzima, kafanama i lokalima zabavnog tipa u poslednjih 150 godina) pokazao kao najprisniji muzičko-estetski momenat sa publikom jer se, s obzirom na naše (ponosno kažem) čobansko poreklo, može primetiti nedvosmislena analogija sa dozivanjem pastira sa brda na brdo ili urlicima vukova po šumama i gorama. Poreklo ovog vibrata je sa kršnih predela i sa nadmorske visine od preko 1000 metara. Sa strane muzičke prakse gledano, drljni vibrato se izvodi iz dna grla, širom otvorenih usta, punom snagom rudničkog bika,preglasno i uz vidljiv osmeh. Potrebno je da traje što duže čak i po cenu da svojim trajanjem pokrije nadolazeći slog teksta ili pokret u melodiji. Poželjno je aritmično cupkanje na obe noge istovremeno prilikom izvođenja. Publika ga na veseljima oberučke prihvata pre svega zbog pomenute zvučne veze ovog efekta sa glasnim izrazavanjem afekta naših predaka. Obratite pažnju na momente: bijelaaa, Danijelaaaaa, itd. i uživajte u literarnom bogatstvu! http://www.youtube.com/watch?v=1p1msGiFbds&feature=related
• Pesma koja je za srpsko tržište preuzeta sa makedonsko-grcko-bugarsko-rumunsko-osmanlijske muzičke scene I pritom je na postojeću muzičku matricu nalepljen tekst koji ni po kom osnovu nema dodirne tačke sa prvobitnim ima specifičan naziv-UKRADA! 
• Postoji potpuno pogrešno uvreženo verovanje da se srodnost tonaliteta računa po broju zajedničkih tonova I što ih je više tonaliteti su, navodno, srodniji. To je potpuna budalaština jer zastupa tezu da su npr. C dur I G dur srodniji nego C dur I Cis dur. U drugom primeru je razdaljina medju akordima (naravno, racunacemo u centimetrima) neuporedivo bliža bilo na gitari ili harmonici tako da nema logike da G dur u istom obrtaju bude C duru bliži od Cis dura! Na kraju,u osnovi im je I naziv od istog korena. Prateci ovo dosadašnje pogrešno uverenje može se zaključiti da Vam je brat od tetke koji živi u Ivanjici bliži nego Vaš prvi komšija u Subotici. Ako je tako,onda biste se kada Vam zatreba ulje za palačinke ili dodatnih osam stolica za slavu ili pak pegla obratili bratu koji živi predaleko a ne komšiji u stanu do vas! Srodnost akorada i tonaliteta se računa u centimetrima I tačka. Koliko su srodni D I Es? Odgovor je1/2 tj pola cm. H i Fis? Odgovor je 5 cm. I tako dalje...

• Podrazumeva se, naravno, da i sam tonalitet ne može da ima boju jer to nije metalna ograda na dvorištu ili Lada Niva. Ideje o bojama (zvuka) tonaliteta koje su Rimski-Korsakov i neki od kompozitora posle njega forsirali su potpuno šuplje i neosnovane kao i njihova muzika za koju smo ustanovili da 100 % nije zaživela na narodnim veseljima. Po ovim teorijama je, navodno, D dur žut, a šta ti ja znam G mol maslinasto zelen i tako dalje u besmišlje za svaki od tonaliteta. Posle 50 godina se nađe drugi kompozitor koji se složi sa tim da je D dur naravno žut ali je G mol naravno azurno plav sa rozikastim tačkicama itd. Dokle, bre, da vas učim!? Tonalitet nikako i nikad nema boju a razlog zbog koga postoji više od 2-3 tonaliteta je čista dokonost kompozitora koji (ruka im se osušila!) komponuju van ovih i terorišu muzičare da skidaju pesme (koje ih hlebom hrane) na crnim dirkama ili na parnim pragovima na gitarama. C, G, D mol, A (i mol i dur) i još po koji su tonaliteti a sve ostalo je-Ništa tj. Crna rupa tj. Beli medved u snežnoj mećavi!!! Osobina koju tonaliteti imaju su TEMPO I UPOTREBLJIVOST!

• TEMPO TONALITETA: u A molu se pesme znatno brže izvode nego u H molu. U E molu tempo ne sme da prelazi 60 bpm. Najbrža kola se sviraju u G duru dok se CIKLUS UDOBNIH DVOJKI (dakle za period cupkanja između pečenja i torte na datom slavlju) najčešče svira u C duru u tempu od oko 80 bpm. D mol je samoubilačko-ubilački tonalitet, uvek morbidan i prespor tako da se smeju izvesti plafon 2 numere u njemu (ako ozmemo u obzir prosečno osamnaesto časovno trajanje veselja). D dur je zgodan upravo za tuš koji će bend izvesti za vreme dok mladenci ulaze a Fis mol se koristi za uspešno rasterivanje gostiju! U F duru svirati numere koje naručuje starojko (jer je potrebno da se bitno razlikuju od ostalih), a ako iko od gostiju poželi da se lati mikrofona na veselju, uvek mu svirajte iz Es mola (koju god pesmu da naruči) i želja će ga brzo proći! Sve van gore pomenutog su nepravilnosti, tj falšna korišćenja tonaliteta. Ako u kakvoj dobroj pesmi sa dominantnom harmonikom čujete nešto što opovrgava ove tvrdnje znajte da je sigurno u pitanju izuzetak čija je jedina svrha da potvrdi ova pravila!

• Ono što se odnosi na UPOTREBLJIVOST TONALITETA je u direktnoj sprezi sa brojem slova u imenu datog tonaliteta. Dakle, odnosi su obrnuto srazmerni! Evo kako: ŠTO VIŠE SLOVA U NAZIVU DATI TONALITET POSEDUJE TO JE NJEGOVA UPOTREBNA VREDNOST MANJA! Dakle, Fis dur je tri puta manje upotrebljiv od F ili C dura, a Es mol dva puta manje upotrebljiv od D ili A dura! Jedino je izuzetak Cis dur koji je veoma upotrebljiv tonalitet i služi da tonalno nađete pevača koji je ispao iz tonaliteta. Pored ovoga, treba pomenuti i to da se u Es duru sviraju disonantne simfonije (čitaj: tonalitet je neupotrebljiv), i da se Fis mol u praksi nikad ne koristi. Inače, tonaliteti poput As, B i Dis nema potrebe da imaju rod (dur ili mol) jer podjednako ružno zvuče u obe varijante! 

• Imajte u vidu da se molski akordi na gitari najčešće nalaze na parnim a durski na neparnim poljima. Tako su i na bas gitari osnovni tonovi molskih akorada na parnim a durskih na neparnim poljima. U ovom trenu treba pomenuti i kontrabas, nazvanog u narodu kobas. Razlog zbog koga dati instrument ne sadrži pragove je čisto praktične prirode. Na ovom instrumentu se razlika u zvučanju može primetiti tek ako sa minumum 10 cm razdaljine od prethodnog tona odsvirate novi, naravno na istojh žici. Manja centimetarska pomeranja nisu uočljiva po pitanju razlike u zvučnosti. Inače, kontrabas se zbog svoje zvučne invalidnosti i ne računa u instrument već najčešće igra ulogu rekvizita u bendu ili kakvog pomagala-muzičke štake! Primarna uloga mu je da doprinese ozbiljnosti vizuelnog identiteta orkestra a i izgleda autoritativno i skupo.

• Već i vrapci na grani znaju da foršpili koji su po karaktaru veseli i razdragani moraju početi belom dirkom na klavijaturi ili na neparnom polju na gitari (mada je u jednom od prethodnih poglavlja strogo naznačeno da je sviranje osim harmonske potpore potpuno neprirodno i štetno na žičanom instrumentu!) Takodje, crnom dirkom ili na parnom polju gitare počinju foršpili tužnog, melanholičnog i sečovenskog karaktera (ovo poslednje su oni koji dovode do seče vena, razbijanja čaša o sopstvenu arkadu ili čak igre sabljama medju gostima ako je veselje u punom jeku!). Postoje i foršpili koji počinju ss uzastopne tri crne dirke tj. na uzastopna tri parna polja na gitari ali na ovo ne treba posebno trošiti izlaganje jer je, očigledno i uhoslušno, reč u pogrešno snimljenoj ideji.

• Ako kao muzičar ikad imate potrebu da birate gde ćete, kada i s kim svirati (ali da je svinja pomije birala debela bila ne bi!) znajte da su uvek i doslovce uvek bolje plaćena dnevna veselja nego noćne svirke i žurke itd. Postoji i nepisano pravilo među bavljenicima muzikom koje glasi: "Ako na svirku rano k'o na pecanje pođeš, uz džakove para ćeš sutra kući da dođeš." Optimum su svirke koje počinju od 7 ili 8 časova ujutro jer ćete do narednog jutra (dokle će nejverovatnije trajati veselje ili ćete u ovo vreme dobiti pravo na prvu petominutnu pauzu) vašim raspomamljenim gostima izmamiti (u vidu bakšiša) sav poneti i neponeti novac, lovu sa platnih kartica i po neki zlatan zub. U takvom slučaju reč je o kvalitetnom tulumu koji je vaš orkestar priredio. Može se ovde primetiti i to da je pored celokupne muzičke opreme orkestra od najvećeg značaja da poseduje aparat za provlačenje kartica i samim tim fiskalnu kasu. Datu aparaturu će koristiti samo klavijaturista zbog same prirode svog instrumenta koja je u direktnoj sprezi sa korišćenjem blendera, miksera, usisivača pa i ovakvih aparata za bakšišnu naplatu. 

• Ako ste osoba ženskog pola i imate tendencije da se bavite zarađivanjem od muzike=želite da budete pevačica, jedina i jedina stvar koja može da vas izdigne od ostale ženske mase koja se bavi muzikom a zarađuje manje od vas jeste snimanje spota. Ovome treba pristupiti maksimalno ozbiljno i detaljno. Uzgred, pesma za koju se spot snima nije bitna jer se spotovi po pravilu gledaju sa mutiranim tonom dok se brze slike smenjuju pred vama. U ovakvom slučaju pesma je samo izgovor za snimanje spota kao što je u onoj muzici koju zovu jazz sviranje teme samo izgovor da bi se došlo do solaže. (Inače, ovo maločas izrečeno nema nikakve veze sa spotom). Za spot je od krucijalnog značaja da ima striktno brze kadrove (jer nije reč o Ingmaru Bergmanu pa da kadar traje pola minuta) sa prelazima satkanih od munja, fleševa i turbulencija između pomenutih. Popis rekvizite potrebne za spot:

1. Minimum jedan automobil, po datumu proizvodnje ne stariji od pola godine od trenutka objavljivanja spota. Ako se u spotu pojavljuju dva do tri automobila, onaj glavni mora biti crvene boje i sa okruglim i skupim prednjim farovima kako bi zaokupljao pažnju u kadrovima snimljenim spreda. (Zahvalno je izabrati Porše za tu ulogu).
2. Soba sa malo nameštaja ali vrlo skupog i šljaštećeg. Mora da bude bele boje (ako je pevačica u spotu tamnijeg tena) ili tigrastog dezena (ako se radi o bržoj pesmi). Luster mora biti preveliki i da visi tik iznad glave pevačice. Takodje, u sobi se mora nalaziti parče šarenog itisona na sredini iste.
3. Jedan poveći krevet, u kasnijem tekstu videti zbog čega je ovo posebna stavka.
4. Stepenište od kamena (zahvalno otići u primorske gradova za snimanje nekoliko ovakvih kadrova).
5. Stub totemskog karaktera i osoba muškog pola, ali striktno znojava (ili mokra od kiše) i zatupastog pogleda. Osoba ne sme imati prisutan koeficijent inteligencije (stoga se i ubraja u rekvizitu) ali mora biti fizičke građe minimum kao trokrilini ormar!

Preko je potrebno u snimanju slediti komleksne rediteljske principe kojih ima: JEDAN! To je princip "trljanja"! Dakle, u obavezi ste, da se kao pevačica, trljate i prenemažete (kao kod bolova od migrene ili zbog pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu) o sve što dotaknete, kako bi auditorijumu koji opaža spot dokazali da Vi patite. Nije bitno da li istinski patite u tekstu pesme. Dužni ste da se, u datom krevetu, vrpoljite po beloj posteljini, grlite jastuk i natapate ga suzama, o bolnim. Dužni ste da se trljate i teglite po stolu (kad i ako smognete snage da ustanete sa kreveta što će vam poći za rukom posle prve strofe). Dužni ste da se razvlačite po haubi automobila (dok konačno uspešno ne uspete da ga odvezete u poslednjem refrenu). Za delove koji se u formi pesme zovu most, dužni ste da bauljate poput pijane koale po itisonu na sredini sobe i puzite poput leoparda koji se šunja nesretnoj antilopi! Na stepeništu ćete, isto, da se trljate i kotrljate i da sedite na poslednjem stihu prvog i drugog refrena u beloj haljini karaktera venčanice. Ali Vaše glavno i matično "trljalište", početak i koren Vaše patnje jeste krevet i posvetite mu posebnu pažnju!

Ako se, kao pevačica, usudite da zaigrate u sopstvenom spotu učinite to kratko ali se morate drmusati I tresti kao prilikom epileptičnog napada I za takve prilike možete imati na sebi samo minimum garderobe (u gramima do 150 I to računajući i cipele). Ta garderoba mora, u vizuelnom smislu, imati srodnosti sa pominjanim lusterom-mora da šljašti I presijava se poput letećeg tanjira. Poželjno je da ruke držite iznad glave i da njima povremeno mrsite svoju kosu koja će vam, naizgled neobavezno, padati preko lica. Ovo pokazuje nedvosmislenu muku i grč zbog Vaših ljubavnih jada koje objašnjavate u pesmi. U celini, ovako uradjen spot nosi sve svetske standarde sa sobom samo što u stranim spotovima pevačice stavljaju skuplji puder na lice. Kao drugo ,u inostranstvu ljudi koji opažaju spotove deluju ozbiljnije pa su I face pevaljki po spotovima stroge I namrštene, gotovo mizantropske, za razliku od naših gde treba da dominira jad, čemer I tenzija na licu. 

E sad, muška osoba ima istu ulogu kao stub u sobi, samo što se o stub mrljavite u prvom delu pesme dok ste još u sobi a o muškarca negde napolju pored dotičnog crvenog auta u krajičku kadra i to sve ne sme da bude blizu kadrova sa kamenog stepeniša na moru. Razlog: muškarac mora biti pokisao i go do pola a na moru kiša leti skoro da ne pada. Ako Vam je muškarac u spotu pretežno znojav, dobro je da ključni kadrovi izgledaju kao da su snimljeni u pustinji. Muškarca ovakvog opisa posmatrajte kao čiviluk koji se samo povremeno pomera i mora da vas (onako mokar) ljubi u vrat, i tada zumiranje u spotu mora da bude najupadljivije, i to na njegove debele usne i vaš, tobože, nežni vrat. Dok vas balavi po vratu, topićete se kao kugla sladoleda u sred kamina i taj trenutak zahteva posebnu rediteljsku pažnju. Bitno je da znate da se, čim već ide pesma u pozadini spota, podrazumeva da vi pevate tako da nikako nemate pravo da u spotu stojite i dajete do znanja da se u spotu peva! Da to publika hoće dolazila bi na koncerte a ne bi vas kitila bakšišom na veseljima! Morate, dakle, da puzite, previjate se, mrljavite, balavite jastuk i jednom rečju TRLJATE vašu zadnjicu i prednjicu o pomenute krevete, stubove, sedišta na kolima (uvek kožna!) stepenice, trotoare itd. Jedini trenutak kad ne morate da budete tužni, zgaženi u ponos i nikakvi po pitanju raspoloženja je taj na kraju gde se odvozite automobilom u daljinu a za vama ostanu slova koja nose Vaše cenjeno umetničko ime i ime kompozicije. Zadatak automobila je da se slika u spotu što češće već posle prvog refrena. Zadatak ostalih automobila je da budu inferiorni u odnosu na taj koji vi na kraju osvajate i odvozite u mrak. Ovo, primetićete simboliše najmišićavijeg muškarca (istog onog o koga ste se trljali) koga sada Vi osvajate! Ako se, pak, u spotu pominje konkretno ime mužjaka za kojim patite (npr. Mićo,Šeki,Caki itd.) za kadrove gde ga pominjete angažujte momka sa tužnim pogledom i psećim obrvama ali uz obavezu da I on obiluje bicepsima I kvadricepsima. Ovaj srcolomac služi da izmami uzdahe malobrojnoj ženskoj publici koja inače i gleda spot kako bi Vam zavidela i likovala.
Inače, pesma mora u obavezi imati "hašku notu" a naziv je dobila po haškom tribunalu gde je svako i uvek kriv. Ovo se ne odnosi na kakav muzički već tekstualni fenomen. Dakle, morate non-stop optuživati muškarca koji vam je napravio tu situaciju da se Vi sad zbog njega urnišete od kukanja&plakanja. Momenti u tekstu mogu izgledati ovako: "Ti si mene ostavio, 'leba se ne najeo.", "Zbog kučke si se napio, meni krv iskapio.", "Danju spavaš, noću jedeš ali zbog druge stalno zebeš", "Ti si skot jer muški si rod." "Ovakav si, onakav si, al po mene nakaradan si." i još trilion varijacija. Bitno je da tekst konstantno kune i proklinje imaginarnog mužjaka i nije bitno što onaj nabildovani baja iz spota nema nikakve veze sa ovim koga Vi kunete, jer ovaj u spotu je samo jednodimenzionalna rekvizita.
Napomena: preduslovi da snimite pesmu (za koju smo rekli da predstavlja izgovor za snimanje spota) su da ne umete da pevate I da volite da se eksponirate sa ruralnim muškarcima u svom intimnim okruženju. 

•  Već je pominjano u ovom tekstu da je muzika veoma zahvalna stvar za baviti se njome zbog brojnih muzičkih i nemuzičkih analogija tj. situacija istosti. Npr. u 84,6 procenata šumadijskih narodnih kola imamo iste harme, tako da kad naučiš da pratiš jedno kolo znaš ih mnogo. Jedna od nemuzičkih analogija bi bila ta da pevači turbo-kentaur žanra moraju nositi uske majice i velike šnale na kaiševima. Što više trilera i vibrata prilikom pevanja koriste, majica mora biti uža, šnala na kaišu veća, a sam pevač mršaviji i sa izraženijim venama na vratu. Ako se nastupa na splavu ili nekom drugom plovnom objemtu potrebno je da pevač ima na sebi i izbledelo-pocepani džins. To sve postoji zato da bi gosti, koji žele udeliti bakšiš, znali kome da ga prilepe za čelo. Bubnjari, na primer, moraju da budu bahati, da prave ogromnu galamu prilikom raspakivanja svog metalurškog otpada nazvanog bubanj, da pričaju najmasnije viceve i da konobaricu uvek nazivaju sa Dete! ili Maala!, ma koliko godina sam buGbnjar imao. Avaj, postoje i oni davno propali umovi, idealisti i sanjari, koji tvrde da muzika ne sme imati analogije, iste situacije itd, da muzika mora uvek biti nova i neponovljiva, i da ne sme da ima sličnosti sa već postojećom muzikom i sve tako redom. Naravno, radi se o ljudima koji su umrli od gladi ili su na dobrom putu ka tome. U ovom blogu se govori samo i iskljičivo o praktičnoj muzici tj. onoj od koje se finansira život i računi. 

• Jedna od najučestlijih i posve univerzalnih analogija je postojanje EKSERA (nastalo od reči EX MUZIČAR, eks muzičar tj. bivši muzičar). Ekser je tip koji postoji pored benda celim trajanjem svirke, po pravilu drži loše pivo u levoj ruci, desnom se oslanja na šank ili barski sto i odobravajuće se smeška bendu. Uvek je sam, kako u životu, tako i na svirkama. Dolazi na svako muzičko i nemuzičko događanje u datom kafeu i voleo bi da se druži sa gazdom lokala ali mu ne ide. Ekser će primetiti svaki Vaš izlet na gitari i upad na klavijaturi, sinkopu na bubnju, slep na basu itd. Za pevača će biti manje zainteresovan. Povremeno će vam pokazivati i ručne znake odobravanja u vidu palca na gore, što bi značilo Skroz ste ok, momci! Ekser nosi Doors majicu sa Morisonom ili uvećanog Hendriksa na prednjoj majičinoj strani, dovoljno je poderane odeće i dovoljno masne kose. Upozorenje: AKO SPAZITE EKSERA, NIPOŠTO NE PRAVITE PAUZE U SVIRANJU MAKAR OD STAROSTI UMRLI NA BINI. To je zato što Ekser ima prirodni dar da i gnjurca udavi pričom koja ne varira, koja je uvek ista i starija od sveta i veka. Svaki Ekser na svetu ima istu tužnu priču ex-muzičara. Jedina odstupanja su u ličnim imenima članova benda i firmama u kojima su radili kad su raspustili bend. Priča uvek izgleda ovako:

 Zdra'o momci! Dobri ste, dooobri! 

(U ovom trenutku je od strateške važnosti da ga niko od članova orkestra ne primećuje ili da se pravi da ga ne primećuje jer iskustvo kaže da ako sa Ekserom uđete u razgovor ostaće do jutra sa vama, smetati prlikom pakovanja opreme u vaš beli kombi, po mogućstvu i krenuti sa vama da vam uz put završio priču o tome kako je i on nekad imao bend...)

Ekser će nemilice nastaviti priču koju već znate godinama napamet:

Znate momci, ovaaaj... Nekad sam i ja im'o bend! Uf, kakav smo mi bili bend! 

Osetićete blagost i radovanje u očima Eksera prilikom ovakve melanholične priče ali se nikako ne dajte da mu uputite pogled jer će vas ispiti kao pijavica!

Imali smo i naše pesme, aha... Imali smo i basistu i bubnjara, ma sve smo imali. Bio dobar pevač... Ej bre, ma znao da napravi atmosferu! Ja sam udar'о u ritam gitaru a i bio jedan Cale, on svir'o solo gitaru. Pa vi bre možda znate Caleta,a?

Nikako se ne dajte zavarati njegovom pričom i ne ulazite u razgovor da biste mu objasnili da nemate pojma ko je Cale, da vas Cale nikako ne interesuje, kao ni njegov propali bend itd. Ekser čeka bilo kakav trenutak da Vam se nakači kao ekser u drvenu tarabu i da vas umara do ujutro. Vaše ćutanje je zlato u ovakvim trenucima i ne odustajte od njega!

Ekser će nemilice nastaviti:

Znači ne znate Caleta... E, a mi smo imali i naše pesme. Cale je pis'o reči a basista i Cale radili muziku! Jedna nam pesma ovako ide: (sada sledi muzička onomatopeja pijanog gosta koju ne biste prepoznali čak i kada bi vam izvodio NA KRAJ SELA, ŽUTA KUĆA a kamoli neku prastaru lošu autorsku numeru koji niko i nikad nije čuo).

А momci, vam se dopada,a? Jedan tekst sam i ja napis'o al' im se nije dopao. Kažu, mnogo tužan... E, a mi smo tri put' svirali igranku ovam' u Dom Vojske! Mnogo dobro bilo. E, a jednom smo čak i svirali na moto-skup u Palanci, bio tu i Bora Ćorba, sluš'o nas dve pesme...Ma vežbali smo mi stalno. Cale im'o Еs-Dži gitaru! 'Еl znaš ti momak koja je ta gitara,a?

Ne odgovarajte. Ostatak priče koji sledi je o životnom raspadu i raspadu vere i ideala. Ekseri su skloni i da zaplaču u takvim trenucima ali se nikako ne dajte prevariti da ih tešite jer će 150 % umisliti da ste mu najbolji drugar i krenuti za vama posle svirke!

Ekser će nemilice nastaviti:

 Nego... Posle Cale u'vati zaposli se u Poštu pa mu bilo nezgodno da ustaje rano za pos'o kad na primer zaginemo na svirku tu noć. Bubnjar Ivko se oženi. Ona njegova luda, ljubomorna, ne da mu da svira i on u'vati i proda bubanj i kupi kola. Basista... Ko bre beše bio basista? (sledi minut ćutanja) Aaaaaa, setio sam se. Prvo nam svir'o onaj Capala, Pera Capala, pa brzo otišo u Crnu Goru da bude konobar. E, a posle doš'o Mirče. Mirče mnogo dobar nego ga ubio pos'o u livnicu, upropastio ruke. Sve mu vene poiskakale pa u'vati i on batali. A ja nisam mog'o sam da sviram pa pos' odem u Vosjku u Skoplje i tako... 

Ako budete striktno dosledni u Vašem ćutanju Ekser vas možda i pusti.

Ekser će nemilice nastaviti:

Dobri ste, momci. Dooobri! E aj ja odo' da vas ne gnjavim pa se vidimo. Aj u zdravlje...

Ako Ekser u ovakvom trenutku istinski ode budite srećni i slavite život jer je ova verzija jedna od najlakših verzija priče. Kao što je naznačeno u prethodnom tekstu Ekser story može da potraje mnogo i mnogo duže tako da: čuvajte se Eksera, naučite da ih prepoznate i nikako im ne upućujte pogled ili reč, ne praviti pauze ako ih spazite i najhitrije moguće se pakujte posle svirki jer posle svake od njih preti mogućnost da Vam se zakuca neki Ekser!

• Kada ste u prilici da zasvirate u nekom tzv. klubu, diskoteci, restoranu, kafani ili drugom prostoru koji ima namenu da ugosti amorfno-raskalašno-zabludelu bezličnu masu, kulturno nazvanu publika, moj Vam je savet da to ne propuštate, kao ni bilo kakvu drugu priliku za nastup tj. za izmamljivanje bakšiša. Samo, imajte u vidu da u datoj prilici morate biti potpuno spremni za zatečenu situaciju u lokalu pa će u daljem tekstu biti ukazano na nekolicinu činjenica koje morate imati u vidu kako bi Vaš nastup prošao bezazleno i sa što manje loših posledica u vidu razbijenih arkada i noseva, kao i instrumenata:

•  Svaki lokal mora imati menadžera, ne zato što je to potreba već zbog pomodarstva. Ujedno, dati menadžer služi i kao kulturan gorila i dobavljač pića, unosač uglja i izbacivač ljudstva, gazdaričin bebi-siter ili gazdin šofer itd. Menadžera lokala nikada nemojte pitati za ime jer se uvek zove Sale. Nemojte ga pitati i zato što mu je u opisu posla da bude čovekomrzac, mizantrop i osoran tip kao i predefinisani neprijatelj svih živih i neživih pojava na planeti. Menadžeri se biraju po stadijumu namrštenosti, bahatosti i nervoznosti i najbolje je da ga, u stvari, nikad ništa ne pitate, da mu se sklanjate sa puta a ako Vas ikad udostoji pogleda, dužni ste da mu se beskrajno ljubazno cerite. Takodje, u opisu mu je posla da mu se ni jedan bend koji gostuje u lokalu (za koji on sam veruje da je njegovo vlasništvo) ne dopadne. Možete Vi da svirate bolje od Stevie Ray-a, da bend zvuči bolje od Marcus Milerovog i da budete veća atrakcija od Pink Floyd-a ali nemojte se nadati da ćete biti dovoljno dobri i kvalitetni da zadovoljite zahteve koji je pred Vas postavio tzv. menadžer bircuza u kome gostujete i tačka.

• Konobari su neostvareni menadžeri, tzv. menadžeri u malom ili ZIP MANAGER-i. Usavršavaju se u mrzoljudstvu da bi napredovali do reda menadžera. Znajte da to što ste Vi muzičar samo govori o Vama da ste na najnižoj lestvici u hijerarhiji koji vlada u klubu. Konobari nisu u dužnosti da: 

1. Vam donesu piće jer možete da ga uzmete sami
2. ne gaze po Vašim kablovima jer ako Vam to smeta sprovedite ih po plafonu (ako lokal ima plafon)
3. Vas oslovljavaju po imenu već postoji univerzalno ime za sve vas muzikante-Aloo!
4. ne ostavljaju ogromne poslužavnike na reglerima Vašeg miksera jer mikser za to i služi
5. se ne sapliću, padaju i prolivaju piće po bubnju jer da se oni pitaju takva sprava nikad ne bi ni kročila u njihov bajni lokal

• Šankeri jedini imaju dozvolu da Vam budu naklonjeni i upute Vam osmeh ako ih ganete nekom pesmom od Ljube Aličića ili Fahrete Jahić. Jedino njima imate pravo da se, u slučaju krajnje nužde, obraćate u čitavom lokalu!

•  Baba-sere su, posle vlasnika lokala (koji je u stvari mitsko biće koje retko ko ima priliku da vidi i koje se ne sme spominjati) glavni autoritet. Ove autokratski nastrojene osobe svojim arsenalom metli, čistilica i kletvi imaju moć da čak i gospodin-menadžera nateraju da odstupi, tako da je pomenuti prisiljen da ih zaobilazi. Konobari i šankeri nemaju pravo da koriste baba-serine odaje tako da su dužni da mokre iza zidina lokala, čak i ako je lokal iznad provalije ili u šumi, gde se najčešće i nalaze oni koji su luksuznije opremljeni. Muzičari mogu koristiti toalet samo uz molbu i novčanu naknadu jer je njihov položaj na znatno nižoj poziciji i od Običnog Pijanog Gosta tj. od OPG-a! 

•  Siguran sam da ćete se složiti sa mnom da je sama muzika koja se reprodukuje duž veselja i terevenki na kojima nastupate apsolutno homofona. Jednostavno rečeno, nije vam to Bah pa da se u raznoraznim međusobnim suodnošenjima dve, tri ili više melodisjkih linija sudaraju i prave svemirske kolapse. (To je i inače apsurd jer da je to dobro svirala bi se tri foršpila istovremeno za npr. Muštuluk od Harisa, a ne jedan i to siromašan!) Dakle, u slušaju primenljive muzike imate jednu i samo jednu melodiju iliti liniju a po slojevima imate razne aspekte pratnje koje su podređene datoj liniji. Ali, čitav ovaj pasus je u svrhu toga da naznači da u novijoj sviračkoj praksi ima i slučajeva polifonije uživo! Autor ovog praktikuma je obavešten o sledećim situacijama: klavijaturista koji levom rukom na gornjoj klavijaturi svira pratnju za trenutnu numeru, a desnom, za svoj groš, prosvirava foršpil za sledeču pesmu koja je več naručena, a naručena pesma je po pravilu od primarne važnosti i mora se izvesti. Postoje i primeri savremenih bas-gitarista (radi se o onima koji su i i bespotrebno i previše obrazovani za sviranje na ovom instrumentu), koji bez okidanje desne (dakle samo levom rukom!) odrađuju bas liniju za datu pesmu na nekoj od najdebljih žica, a preostalom rukom (uglavnom im preostaje jedna ruka) taping tehnikom bockaju po vratu legendarni Paganinijev Perpetuum Mobile. I ovde, postoje vanmuzičke polifonije: bubnjar svira desnom rukom po hi-hatu, noge odmara, a levom (koja je sada ukrštena sa desnom i prolazi ispod nje) uz pomoć viljuške bira najsvežije plodove tek pristiglog pečenja koje mu je konobar postavio na najbespotrebniji deo tzy. instrumenta-indijaner. Sledeći primer vanmuzičke polifonije je gitarista koji desnom nogom menja efekte na procesoru, levom šutira pijanog starojka koji se ruši preko miksete i obara sve pred sobom, levom rukom povremeno svira a desnom drži čašu i nazdravlja sa mladoženjom. (Konkretno, ovo je primer četvoroglasne vanmuzičke polifonije jer postoje četiri radnje koji dati gitarista izvršava i primetili ste da pomenuti muzičar u datom trenutku ne poseduje ud kojim bi stajao jer su mu svi zauzeti!) Blaži primeri su: pevačica koja stavlja puder jednom rukom, drugom po pesmarici traži tekst za IDE MI U ŽIVOTU od Danijele a usta koristi za pevanje; zatim klavijaturista koji istovremeno svira, namešta zvuk na mikseru i gasi nogom cigaru na podnim pločicama birtije; i pevač koji mikrofon drži zubima, jednom rukom uzima bakšiš a drugom pokazuje bendu da za ceo stepen spusti intonaciju za pesmu USNE VRELE KAO ŽAR.

• Bas-gitaristi (u narodu poznatiji kao basisti) i gitaristi imaju neku čudnu sponu među sobom. Ta spona je, reklo bi se, u obrnuto srazmernim odnosima: 

-Basista-što manje kose poseduje to bolje svira, gitarista-što više kose ima to mu je i ego bezrazložno veći

-Basista-čitav život gađa pravi ton na pravom mestu, gitarista-ceo život pokušava da upakuje što više tonova na što manjem mestu (inače, na latinskom jeziku taj manir sviranja nosi naziv HISTERICUS NERVUZORUM) 

-Basista-uzori su mu najveći guslari i ideal sviranja mu je guslarski tj.maksimalno 2-3 tona po pesmi, gitarista-uzori su mu najveći klaviristi i orguljaši a kod prosečnog gitariste broj tonova po refrenu iznosi 12.568

-Basista-voli pecanje, boćanje i zanima se za astronomiju, gitarista-voli sebe i gitaru i zanima se za sebe.

 (Prilikom regrutovanja basiste ili gitariste u bend koji nastupa širom veselja, treba ovo poglavlje imati u vidu!)

• Znajte da dobra pevačica mora imati oko sebe auru filmske dive ili kakve druge starlete. Zato: 

-pevačica mora imati zube i osmeh kao u reklami za skupocene žvake

-pevačica mora imati glas kao u reklami za nežni toalet papir sa nacrtanim piletom (takva kategorizacija glasova prevazilazi nivo: sopran, alt itd. Takav se glas zove REKLAMNI. Primili smo pevačicu u bend, ima reklamni glas!)

-pevačica mora imati stajling poput cure na trapezu na plakatu za gostujući cirkus

-pevačica mora imati vozača za posle svirke koji u isto vreme mora biti i harmonikaš benda (čak i ako bend ne poseduje harmonikaša)

-pevačica mora imati nosača za svoj teški mikrofon i kabal za isti

-pevačica mora imati stalak za note (na kome drži tekstove!) koji nije dužna da nosi na nastupe

-pevačica mora imati roze svesku sa tekstovima

-pevačica mora da ima preteški kofer za pevačku opremu (ofingeri, haljine, puderi, pomade, ogledala, recepti, časopisi, lavori...) koji nosi basista benda

-pevačica mora imati nerazumevanje za članove orkestra

-pevačica mora imati svađu sa gitaristom barem jednom dnevno

-pevačica mora imati veću i lepšu torbu za mikrofon od pevačeve torbe

-pevačica mora imati psihičku torturu nad basistom barem dva puta do služenja supe na veselju

-pevačica mora imati preziranje usmereno ka bubnjaru

-pevačica mora imati posebne tezge sa klavijaturistom-aranžerom
-pevačica mora imati blaže oblike razmaženosti, histerije i neuroze
-pevačica mora imati samouverenje, samopouzdanje, samonekontrolu    
-pevačica mora imati sujetu

http://www.youtube.com/watch?v=Ys44vfnVXPg&feature=related

•  A sada, rešimo još neke zablude iz harmonije:

-Kvintakordi su akordi koje harmonikaš-dugmetarac hvata uz pomoć pet prstiju.  

-Sekstakord je šesti akord po redu u svakoj pesmi. 

-Septakord je akord koji se obilato, upadljivo-uzastopno i najviše koristi u centralnom, sedmom satu veselja, i svojom disonantnošću ima svrhu da otrezni goste i pripremi za mladenačku tortu! -Nonakord ili tzv. kolni akord ili kolakord (jer se koristi u vlaškim spletovima narodnih kola) je onaj koji se koristi u vlaškim spletovima narodnih kola i s tim u vezi se koristi u vlaškim spletovima narodnih kola. Dobio je naziv i po tome što uvek dozove narod da ustane na noge, tj. narodski rečeno none! 

-Undecimakord je naziv benda iz Gadžinog Hana.  

-Tercdecimakord je ime muzičke produkcije iz Ljiga.  

• Dalje, čim sama muzika svojom komunikativnošću i prisnošću s publikom ne daje zadovoljavajuće rezultate, odmah se kompozitori iste trude da je zakomplikuju na razne načine kako bi to rešili. Između ostalog, oni povećavaju broj udova koji je sviraju. U stvari, dogodi se suprotno, muzika bude još gluplja... Veliki Bak Šiški je u svojoj Muzičkoj dispoziciji zapisao: "...S toga, što više udova svirač koristi prilikom reprodukovanja muzike pojedinog žanra, to je data muzika bezveznija! Ili, kvalitet muzike je obrnuto srazmeran količinoi udova koje svirač koristi da bi je svirao." Naravno, odavno smo se dogovorili da je muzika kvalitetnija i bolja samo na osnovu količine dobijenog bakšiša, a ostali kriterijumi su zanemarljivi. Konkretno:

-Narodna muzika se svira jednom rukom. Bilo da je harmonika, klavijatura ili bubanj u pitanju... To znači da se publika dovoljno veseli i daje bakšiš prilikom opažanja ovakve muzike da i ne postoji potreba da se svira dvoručno ili oberučno, jer bi dve ruke bile apsolutni promašaj! 

-Zabavna i rok muzika se u većini slučajeva sviraju uz pomoć obe ruke. To su drugoklasne muzike pa ih moramo uz pomoć dve ruke izvoditi i kako bi publici dočarali kako je to komplikovanije, možda samim tim i bolje, te ovim faktorom privukli još kojeg sirotana u publici da nam udeli bakšiš za Kalju od Malog orkestra ili Za ljubav treba imat gušu od Atomičara.

-Takozvana klasična i džez muzika se sviraju i rukama i nogama (uzmite primer orguljaša, harfista itd.) i zubima i ušima pa su i samim tim takve muzike ogavne i bljutave za slušanje, opore i mučne. Postoji primer automehaničara iz sela Dubovac kome uz zvuke klasične muzike proradi dvanaestopalačni čir. Renomirani švercer-naftni diler-biznismen iz Smedereva prilikom opažanja džeza dobija napade manije gonjenja i migrene praćene prolivom! Ovo Vam sve govori da su to petorazredne nazovi muzike koje vam nikada i nikada neće doneti novac a samo u retkim slučajevima aplauz za koji još niko nije otkrio način kako se jede (aplauz) ili se od njega plaćaju računi. Izreka mog prijatelja glasi: Prazno vi je ođe u kavanu ko da svirate džez! 

Nastaviće se...

Hvala na izdvojenom vremenu za čitanje prve (pilot) verzije mog PRAKTIKUMA neospornog nekvaliteta! To je svakako i zbog toga što u ovom trenu i niste imali šta pametnije da radite. Nadam se da sam uspeo da vas zbunim, a ako ne drago mi je zbog toga! Izvolite u davanje sugestija i napred u iskreno bavljenje muzikom!!!

P.s. Veliko hvala beskonačnom broju mojih prijatelja-muzičara na pričama, inspiraciji, idejama i podršci za pisanje ovakvog teksta...

Vaš Acart

http://www.myspace.com/acartmuzic

http://www.youtube.com/acartmuzic

http://twitter.com/acartmuzic

http://soundcloud.com/acartmuzic