Гледајући западно, све северо-западније од Сремске Раче, количина хармоникашких деоница и певане балканско-исламске мелизматике у музици коју слуша тзв. свакодневни обичан човек (у даљем тексту СОЧ), опада сваким километром. То укључује и смањивање броја деоница на зурли у форшпилима, одстрањивање тарабуке из ритам секције, редукцију виолине на прошевинама, деканонизацију текстова песама о кафанама и сплавовима итд. То је поражавајућ податак за будућност света! То је низбрдично-последични пут! Можете ли замислити песму коју слуша касирка из Клагенфурта у којој не царује велелепност трилера као у "Безобразно су зелене"? Или да камионџија из Шафхаузена не дернекује уз опојни модални амбијент из увода "Нешто против болова"? Можете ли да замислите да се они хране другим музикама? Разуме се да је одговор: НЕ! Пре свега зато што би то било неправилно и неприродно. Класично лепо је уткано у музику коју слуша квантитетна популацијска маса (КПМ). Темељи културе које општенародна музика чини су признати и познати. Али, културолошко-музичка контра-еволуција се дешава. Почиње већ лево од Сремске Раче...
Неолиберални корпоративно-демократски капитализам, примењен на музику назван музикализам, је потпомогнуо обожавање култа Нико(г) упакованог у форму Ништа. Нема старог и доброг рефрена у коме Он пребија пола бирцуза због Ње или стихова где Она инсистира да је Он попије као лек не би ли му продужила век. Нема. Нити песме у којој јој Он нуди кило крви и обе руке у замену за Њен повратак, како би га спасла од туге...Дакле, Ниче и Ништа, отеловљени под електро-дип-трајбал-хаус-диско именом Gayved Dedda, руку под руку агресивно извирују из слушки момчића Арнолда Јушковића. Он се као глуви кер смуца и врлуда као планински поточић по бутицима де-лукс тржног центра у Висбадену, сецајући са беспотребно преобимном али готово празном кесом Sarah & Alfredo бренда и преплаћеном крпом у њој, намењеном за фенси одевање у бренд њу сезони. Арнолд је скроз ок са урбаним влоговима и влогерима и капира да је ин што на лобањи фура деформисано гнездо на месту фризуре. Важно је да је фрајер стенд алоун мувабл бренд.
Деда Радомир, виртуоз на гуслама из Моћевића, свом унуку Арнолду није успео да приближи уметничка достигнућа Неше Лутовца, нити Недељка Бајића. Али зато, ултра урбани ликови попут Арнолда жешће капирају супер-кул њу-ејџ анархичност у аранжманима и миксу Gayved Dedd-е који се ложи на равноправност свих слојева у музичкој слици. Значи, тотално су аут лејери и планови а врхунска фора је неки артифишал саунд провучен кроз шиштеће филтере преко чега oна до пола ошишана, вона-би-ар-ен-би црнкиња, вришти текст. А текст гласи:
I don't wanna yeah,
Tell me that you're yeah;
Just wanna be just cool,
Just wanna be with you.
Озбиљан трип контемпорари ди-џејинг фазона је и да се нешто у миксу, као случајно, остави недорађено или факат погрешно. Арнолд мисли да такву аномалију СОЧ не може да разуме, не знајући да је то вишевековни балкански херитаџ, заостали трачак османске летаргичне философије живота, и да има и назив: систем офрље. Минимал-техно фазон на интру сингла и трајбал-хаус моменти који скроз дочаравају врача у племенском заносу поред прве ватре су баш кул докази да нам је Хомо еректус брат од стрица, по Бабовићима. Младом Јушковићу је супер да се уз амбијент нове мјузе, у данашњем еволуцијском моменту, врати 1.500.000 година у рикверц, својим канибално оријентисаним прецима за које се не зна да ли су усправно ходали. Супер му је да им се врати и уз посебност текстова најпризнатијих светских текстописаца који су у Dedd-ином креативном тиму. Посебно га инспирише моменат кад песма каже:
J-j-j-joker place, J-j-j-joker place,
Mum mum mum mah.
J-j-j-joker place, J-j-j-joker place,
Mum mum mum mah.
Али: поред свих сложености које дати производ музикализма нуди, јасна порука овога стила је: Ништа. Мада је, од када је ова симпа мјуза кренула да се врти по лифтовима шопинг молова, постало је врло тренди да се, због Dedd-ине фризуре у споту уз помоћ које тера ватрено-брзи мопед кроз пустињу, на кратким мушким фризовима оставља перчинић на сред лобање. Тај уметнички вапај је прескупи фризер у шопинг мол-у омогућио млађаном Јушковићу не би ли даса заличио на свог музичког идола. Не би ли присвојио мало Ничег од Gayved-овог Ништа...
Закључак је да увиђамо да музика неолибералног корпоративно-демократског капитализма није склона поседовању текстуалне и музичке дубине. Нити је краси хоризонтални или вертикални смисао. Јер, све ово присиљава мозак конзумента, уморног од патетичних реклама и субверзивних порука, на размишљање. А, сврха имања мозга и није да се ставља у погон. Дакле, музикализам зрачи и значи: Ништа. У циљу неоптерећивања неког Никог који није нико други него Ништа слушајући Ништа и који је сам више Ништа него само Ништа. У животу сатканом од скупог сата, кредита за стан, јефтиног вискија, тесне теретане и Ничег, лакше је нешто Ништа прогласити за своје Нешто. Разумимо потребу Хомо сапијенса (вержн 16.2) да се идентификује са Нечим и самим тим га присвоји. Макар то било и Ништа јер је самим тим што је његово постало веће од туђег Ништа. Моје Нешто, иако је Ништа, је веће од твог Нечег које је, дефакто, Ништа, тиме што је твоје. Ништа, са улогом музике, што дрнка у лифту шопинг мола (у коме се молимо шопингу), постаје Нешто. Ништа, које Нико са Dedd-иним перчином на глави носи у великој кеси спремајући се за афтермиднајтски ди-џеј ивент где ће га стробоскопи у фулу спржити као гирицу. Ништа, осим сировог и суровог техно грува, који разбија камен у бубрегу, а којег интерпретира преталентовани племенски врач - Нико, свирајући на лап-топу.
Ми, источно од Сремске Раче знамо да музика губи добар део суштаствености чим јој се одстране форшпили на виолини или рубато уводи на бузукију. Знамо да општенародна музика губи на емоционалној дубини, снази и искрености када га вокал доноси у темперованом систему или дикцијски прецизно. КПМ осећа разводњавање есенције музике ако њен текст не нуди директну поруку типа:
Све због тебе, спадала, у души сам страдала,
или:
Авлијa ми пуста к'о коса ти густа.
Севдашки:
Бехар Босном пробехарао, мене драги Гаги варао,
или пасторално:
Ветар ћарлија, отвара се капија.
...
Александар Митровић Ацарт
(Tekst br. 6 objavljen u časopisu Etnoumlje)
Коментари
Постави коментар