О укусима не треба расправљати, али о неукусима, свакако, треба.*
Дернек Капара, тезгомузиколог
***
...Пробајмо да слушамо сви исту музику. Учинићемо то једино тако што ћемо сви слушати сваку музику. Јер, слушајући музику по туђем укусу учинићемо да други слушају музику по нашем укусу. Једноставно. И ми ћемо бити ти који су направили корак ка зближавању и једнакости. И онда, неће више бити: Ми и Они. Бићемо: Сви!
Прегласан, усиљено политизован говор господина Стевице Урбана, са јавне трибине о зближавању музиком, је звонио у уморним ушима Србољуба Митковића. Ушима уморним од тандрка прастарог дизел мотора и наглабања путника. Возач аутобуса на линији Гаџин Хан - Равна Дубрава је уз обиље укуса гурманске пљескавице сумирао беспрекорне утиске са синоћњег гостовања Ђанија у дискотеци Tropical и ово говоркање му је, као прокисло вино, дисторзирало поличулни угођај. У ствари, попут танке промаје голицала га је беспотребност чуте изјаве.
Са'ће ми ти кажеш шта ћу слушам. Ћу слушам, бре, шта 'оћу. Ћу слушам све!, самопотврђивао се Србољуб.
Његов музички свеукус (Имам, бре, уво за свеее.) некритички је нудио простор за чак и превише жанрова на једном месту, рађајући преукус као опште место музичког идентитета данашњег homo globalis-a. Отеловљење музичке црне рупе, спремне да упије свакакве музике, балкански европејац у брдско - планинском паковању тренутни је објективни субјект. Еталон. Онај, по коме се кроје сет листе кентаур - поп и минотаур - фолк артиста у диско клубовима. Онај, због кога је правилно да дернек у кафани отпочне Jeff Beck-овим инструменталом, те анемичном баладом Црвене Јабуке и клизавим путем Мерлина и Лукаса зарони у лирске тонове Rammstein-а, како би томо-харисовски-роквићевским везом завршила у рукавцу Миљацке на Милиграм од Парног Ваљка који вуче Галију на којој се пева: Пукни Зоро У тем Сомбору. Правилно је да после овога овердозирани публикум буде забављен диџејевим маштовитим техно-микс Бетовеном и најновијим премиксаним ремиксаним миксом радио верзије Гетиног једноакордског хита. Правилно је и да се вече заврши уз гитару, пиво и клупе у парку уз Бајагину Кад ходаш и Шабанову изричиту Намеру да дође у велики град. Преукус и музичка преширина горе поменутог објективног субјекта је спона која нивелише и амортизује форшпиле Александре Пријовић и бикордализме Чика Корије у истом блоку весеља. Тако је више него логично да прва нумера на почетку свадбе у Горњем Душнику код Србиног сестрића Данијела буде Мајлсов So What jер:
Ма, бре, тад и онако улазе бабе па треба неки онај блуз да дрнка позади.
Чак је и Run To The Hills, групе Iron Maiden (у верзији Афродизијак бенда) на овом прослављању добро дошао као гимнастичко-отрежњујућа вежба после двочасовне севдалинске вињак-мантре ('Де, бре, овај мој нађе кума баш из Босне?!).
И оног Баха, што пустају кад се сручи неки авијон, могу истрпим кад ми дође на конак онај пашин мали што спрема испит за вијолину сад у сред јула...
Наравно, Србина је она: Љуби ме и ништа не питај, Меденог месеца. Уз њу је, са кумом Радисавом, дернековао дане и ноћи; али и дебелег Бибија Кинга овај музички полиглота одслуша до другог рефрена немењајући канал. Разнежи га и по која Рођина:
'Ел ви'ш комшо како тужан сирома' у ови спотови ки кад знао ће га изје' нека јефтика.
Ни социјално ангажоване ствари Рибље Чорбе, ни онај мали Кинез што набраја (Gangnam Style, Psy прим.аутора) нису непожељни привремени становници у уву господина Митковића који се, ипак, вибрационо највише поклапа са Ипчетом Ахмедовским. Нумера Плачите очи моје. Историја музике памти и тренутак када је Митковић затражио од свог јуниора (који је страствени фан Јужног ветра, Sade и Metallica-e):
Ај'е ми нађи на та' твој компјутер оно што пустали код Марине на свадбе кад излазила торта. (I Don't Wanna Miss a Thing, Aerosmith, прим. аутора).
Било једном на дивљем западу и:
Дедер ми пусти оног што мирно пева д' одморим мало овај мој мозак. Оног, бре, што пос' уватијо па умро. (No Woman, No Cry; Bob Marley, прим. аутора).
Но, разлог због кога је наведен пример Србољуба Митковића из Гаџиног Хана је и тај што је поменута јединка индиректни аутор описног облика дефиниције савременог просечног опажаоца музике:
Могу ми пусту, бајо, как'у музику оћеш! Мене ми све једно. Ја ти, за музику, на пример, дођем ки она кофа - помијара. У њу ув'атиш и сипаш све што би, на пример, бацијо тај дан. Мал' ово, мал' оно. Мал' трепетљике од паприке, мал', на пример, буђав пасуљ, мал' коре од бостана, мал' она Драгицин патишпањ што ники је'. Пос' бациш свињама и ај здра'о.
Пролазите ли у раним вечерњим сатима Гаџиним Ханом, поред неомалтерисаног здања Митковићевих, ослушните. Све су шансе да се, после напорног радног дана, Србољуб у приземљу релаксира уз Медени месец - Ех да ниси тако лепа. На спрату изнад, у соби облепљеној постерима Драгане Мирковић из Спаси ме самоће фазе, јуниор Митковић млати главом уз Iron Maiden - The Trooper. Удаљите ли се, додириваће вас микстура умилних звукова Maiden-og Месеца...
***
Просечан музички слушалац данашњице има немајући став, карактер и избрушену личну естетику. Он истовремено гаји више укуса, полиукус, а у крајњој инстанци - свеукус. Какофонија се тако, као конгломерат, рађа из неаалитичног приступа укусу. Свеобимност укуса једнака је неукусу јер je укус, попут смера, једино један. Он сам је одређене специфичне тежине и увек подразумева једнину насупрот множини, једно ДА насупрот многим НЕ. Укус је монолитан!**
Александар Митровић Ацарт
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------
* и ** Из есеја о савременој музичкој естетици, Туршија и пудинг, добојског тезгомузиколога Дернека Капаре
(Текст бр. 7. објављен у часопису Етноумље)
Дернек Капара, тезгомузиколог
***
...Пробајмо да слушамо сви исту музику. Учинићемо то једино тако што ћемо сви слушати сваку музику. Јер, слушајући музику по туђем укусу учинићемо да други слушају музику по нашем укусу. Једноставно. И ми ћемо бити ти који су направили корак ка зближавању и једнакости. И онда, неће више бити: Ми и Они. Бићемо: Сви!
Прегласан, усиљено политизован говор господина Стевице Урбана, са јавне трибине о зближавању музиком, је звонио у уморним ушима Србољуба Митковића. Ушима уморним од тандрка прастарог дизел мотора и наглабања путника. Возач аутобуса на линији Гаџин Хан - Равна Дубрава је уз обиље укуса гурманске пљескавице сумирао беспрекорне утиске са синоћњег гостовања Ђанија у дискотеци Tropical и ово говоркање му је, као прокисло вино, дисторзирало поличулни угођај. У ствари, попут танке промаје голицала га је беспотребност чуте изјаве.
Са'ће ми ти кажеш шта ћу слушам. Ћу слушам, бре, шта 'оћу. Ћу слушам све!, самопотврђивао се Србољуб.
Његов музички свеукус (Имам, бре, уво за свеее.) некритички је нудио простор за чак и превише жанрова на једном месту, рађајући преукус као опште место музичког идентитета данашњег homo globalis-a. Отеловљење музичке црне рупе, спремне да упије свакакве музике, балкански европејац у брдско - планинском паковању тренутни је објективни субјект. Еталон. Онај, по коме се кроје сет листе кентаур - поп и минотаур - фолк артиста у диско клубовима. Онај, због кога је правилно да дернек у кафани отпочне Jeff Beck-овим инструменталом, те анемичном баладом Црвене Јабуке и клизавим путем Мерлина и Лукаса зарони у лирске тонове Rammstein-а, како би томо-харисовски-роквићевским везом завршила у рукавцу Миљацке на Милиграм од Парног Ваљка који вуче Галију на којој се пева: Пукни Зоро У тем Сомбору. Правилно је да после овога овердозирани публикум буде забављен диџејевим маштовитим техно-микс Бетовеном и најновијим премиксаним ремиксаним миксом радио верзије Гетиног једноакордског хита. Правилно је и да се вече заврши уз гитару, пиво и клупе у парку уз Бајагину Кад ходаш и Шабанову изричиту Намеру да дође у велики град. Преукус и музичка преширина горе поменутог објективног субјекта је спона која нивелише и амортизује форшпиле Александре Пријовић и бикордализме Чика Корије у истом блоку весеља. Тако је више него логично да прва нумера на почетку свадбе у Горњем Душнику код Србиног сестрића Данијела буде Мајлсов So What jер:
Ма, бре, тад и онако улазе бабе па треба неки онај блуз да дрнка позади.
Чак је и Run To The Hills, групе Iron Maiden (у верзији Афродизијак бенда) на овом прослављању добро дошао као гимнастичко-отрежњујућа вежба после двочасовне севдалинске вињак-мантре ('Де, бре, овај мој нађе кума баш из Босне?!).
И оног Баха, што пустају кад се сручи неки авијон, могу истрпим кад ми дође на конак онај пашин мали што спрема испит за вијолину сад у сред јула...
Наравно, Србина је она: Љуби ме и ништа не питај, Меденог месеца. Уз њу је, са кумом Радисавом, дернековао дане и ноћи; али и дебелег Бибија Кинга овај музички полиглота одслуша до другог рефрена немењајући канал. Разнежи га и по која Рођина:
'Ел ви'ш комшо како тужан сирома' у ови спотови ки кад знао ће га изје' нека јефтика.
Ни социјално ангажоване ствари Рибље Чорбе, ни онај мали Кинез што набраја (Gangnam Style, Psy прим.аутора) нису непожељни привремени становници у уву господина Митковића који се, ипак, вибрационо највише поклапа са Ипчетом Ахмедовским. Нумера Плачите очи моје. Историја музике памти и тренутак када је Митковић затражио од свог јуниора (који је страствени фан Јужног ветра, Sade и Metallica-e):
Ај'е ми нађи на та' твој компјутер оно што пустали код Марине на свадбе кад излазила торта. (I Don't Wanna Miss a Thing, Aerosmith, прим. аутора).
Било једном на дивљем западу и:
Дедер ми пусти оног што мирно пева д' одморим мало овај мој мозак. Оног, бре, што пос' уватијо па умро. (No Woman, No Cry; Bob Marley, прим. аутора).
Но, разлог због кога је наведен пример Србољуба Митковића из Гаџиног Хана је и тај што је поменута јединка индиректни аутор описног облика дефиниције савременог просечног опажаоца музике:
Могу ми пусту, бајо, как'у музику оћеш! Мене ми све једно. Ја ти, за музику, на пример, дођем ки она кофа - помијара. У њу ув'атиш и сипаш све што би, на пример, бацијо тај дан. Мал' ово, мал' оно. Мал' трепетљике од паприке, мал', на пример, буђав пасуљ, мал' коре од бостана, мал' она Драгицин патишпањ што ники је'. Пос' бациш свињама и ај здра'о.
Пролазите ли у раним вечерњим сатима Гаџиним Ханом, поред неомалтерисаног здања Митковићевих, ослушните. Све су шансе да се, после напорног радног дана, Србољуб у приземљу релаксира уз Медени месец - Ех да ниси тако лепа. На спрату изнад, у соби облепљеној постерима Драгане Мирковић из Спаси ме самоће фазе, јуниор Митковић млати главом уз Iron Maiden - The Trooper. Удаљите ли се, додириваће вас микстура умилних звукова Maiden-og Месеца...
***
Просечан музички слушалац данашњице има немајући став, карактер и избрушену личну естетику. Он истовремено гаји више укуса, полиукус, а у крајњој инстанци - свеукус. Какофонија се тако, као конгломерат, рађа из неаалитичног приступа укусу. Свеобимност укуса једнака је неукусу јер je укус, попут смера, једино један. Он сам је одређене специфичне тежине и увек подразумева једнину насупрот множини, једно ДА насупрот многим НЕ. Укус је монолитан!**
Александар Митровић Ацарт
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------
* и ** Из есеја о савременој музичкој естетици, Туршија и пудинг, добојског тезгомузиколога Дернека Капаре
(Текст бр. 7. објављен у часопису Етноумље)
Коментари
Постави коментар