Najnovije izdanje Vladimira Nikića - Vlati, nudi ambijent i istoriju. Nudi misaono i duhovno, tragove iskonskog i arhetipskog. Vlati nude novo čitanje i slušanje Balkana. Nude nadbalkansko...
Na ovom albumu, Vlatimir nam svesrdačno poklanja vlati koje u njihanju poljskog povetarca odašilju mir. Možda sve-mir ili sva-mirenja sveta. Slučajno ili ne, oko 100 godina posle smrti Mokranjca ispred nas izranja svojevrsni instrumentalni pandan čuvenim horskim Rukovetima. Samo, za razliku od spleta livadskog cveća koje čini rukovet, Vlati (trave) donose instrumentalne spletove muzike za koju stičemo utisak da je uvek postojala. Muzike koju je Nikić u ovdašnjem mikrokosmosu prikupio i prizemljio.
Bajkal, kompozicija koja otvara kapiju predela kojima se njišu vlati ovog izdanja, nam toplom bojom klarineta poklanja vibraciju slobode, ili - oslobođenosti. Onakvu kakvu bismo upili gledajući u bezgraničnu pučinu Bajkalskog jezera. Poklanja nam i bajku iznederenu sa dna najdubljeg jezera na svetu. Onu, koju nam Nikić na svom instrumentu pripoveda među zamršenim ambijentalnim akordima na klaviru.
Već sledeća numera, Ovlaš, preseljava na Balkan. U ram pastoralne slike ranog jutra u osunčanoj Šumadiji. Vlati livade, kao alati smirenja, njišući se na povetarcu emituju spokoj i preciznu notu nama znane letargije. Upravo ambijentalni solo na klarinetu stvara takav utisak. Personifikaciji kompozicije doprinosi pedeset nijansi dinamike i mnogo vazduha među frazama, pa se rađa utisak da se radi o subjektu koja sporo i smireno diše. Diše radost življenja, opušten među vlatima livade...
Kompozicije: I duša mi i Trapava kobila, na centralnom delu albuma, koristeći folklorno - improvizovanu melodiku povrh pedalnog tona zadiru upravo u iskon. U DNK mnogih nas. Harmonika usnimljena neobično intimno, a odsvirana vešto i razigrano, nam utisak putovanja duše vekovima u nazad prišiva za kožu. U tom trenutku Vlati, njišući gotovo magijski opijenog slušaoca, kao da same zapisuju svoju recenziju, pečatirajući beskrajni papirus vremena. Ove numere muzikoterapijskog dejstva, molitveno-filozofski zvučni ambijent, osećamo kao spiritualnu vertikalu savremenog homo digitalus-a i homo economicus-a.
I kako se svojevrsni muzički jedrenjak ovog izdanja, napojen mnogovekovnim vetrovima, približava luci, tako nas zapljuskuju i talasi džeza. Uz asocijaciju na Ron Carter-a, virtuozni solo kontrabas donosi tradicional Aber dojde, Donke.
Album kadencira jednim od najemotivnijih džez standarda - How Insensitive. Verzija Jobim-ovog dela komponovanog pod impresijom Šopenovog Preludijuma br.4, op 28 (koji je po zahtevu Šopena sviran i na njegovoj sahrani) je jedina vokalno-instrumentalna numera na izdanju. I ovde muzika nosi nedvosmislenu i neminovnu patinu melanholije i tuge, podsećajući na trošni glas Chat-a Baker-a. Na podrhtavanje krhkih fraza njegove trube koja je proslavila ovaj standard. Duboko sensitiv-an solo na klarinetu, Nikićevog How Insensitive-a, još jednom upućuje na spiritualnost i smirenost. Numera, kao i čitav album, završava fade out-om, gubeći se međ' vlatima večnosti...
Aleksandar Mitrović Acart
Na ovom albumu, Vlatimir nam svesrdačno poklanja vlati koje u njihanju poljskog povetarca odašilju mir. Možda sve-mir ili sva-mirenja sveta. Slučajno ili ne, oko 100 godina posle smrti Mokranjca ispred nas izranja svojevrsni instrumentalni pandan čuvenim horskim Rukovetima. Samo, za razliku od spleta livadskog cveća koje čini rukovet, Vlati (trave) donose instrumentalne spletove muzike za koju stičemo utisak da je uvek postojala. Muzike koju je Nikić u ovdašnjem mikrokosmosu prikupio i prizemljio.
Bajkal, kompozicija koja otvara kapiju predela kojima se njišu vlati ovog izdanja, nam toplom bojom klarineta poklanja vibraciju slobode, ili - oslobođenosti. Onakvu kakvu bismo upili gledajući u bezgraničnu pučinu Bajkalskog jezera. Poklanja nam i bajku iznederenu sa dna najdubljeg jezera na svetu. Onu, koju nam Nikić na svom instrumentu pripoveda među zamršenim ambijentalnim akordima na klaviru.
Već sledeća numera, Ovlaš, preseljava na Balkan. U ram pastoralne slike ranog jutra u osunčanoj Šumadiji. Vlati livade, kao alati smirenja, njišući se na povetarcu emituju spokoj i preciznu notu nama znane letargije. Upravo ambijentalni solo na klarinetu stvara takav utisak. Personifikaciji kompozicije doprinosi pedeset nijansi dinamike i mnogo vazduha među frazama, pa se rađa utisak da se radi o subjektu koja sporo i smireno diše. Diše radost življenja, opušten među vlatima livade...
Kompozicije: I duša mi i Trapava kobila, na centralnom delu albuma, koristeći folklorno - improvizovanu melodiku povrh pedalnog tona zadiru upravo u iskon. U DNK mnogih nas. Harmonika usnimljena neobično intimno, a odsvirana vešto i razigrano, nam utisak putovanja duše vekovima u nazad prišiva za kožu. U tom trenutku Vlati, njišući gotovo magijski opijenog slušaoca, kao da same zapisuju svoju recenziju, pečatirajući beskrajni papirus vremena. Ove numere muzikoterapijskog dejstva, molitveno-filozofski zvučni ambijent, osećamo kao spiritualnu vertikalu savremenog homo digitalus-a i homo economicus-a.
I kako se svojevrsni muzički jedrenjak ovog izdanja, napojen mnogovekovnim vetrovima, približava luci, tako nas zapljuskuju i talasi džeza. Uz asocijaciju na Ron Carter-a, virtuozni solo kontrabas donosi tradicional Aber dojde, Donke.
Album kadencira jednim od najemotivnijih džez standarda - How Insensitive. Verzija Jobim-ovog dela komponovanog pod impresijom Šopenovog Preludijuma br.4, op 28 (koji je po zahtevu Šopena sviran i na njegovoj sahrani) je jedina vokalno-instrumentalna numera na izdanju. I ovde muzika nosi nedvosmislenu i neminovnu patinu melanholije i tuge, podsećajući na trošni glas Chat-a Baker-a. Na podrhtavanje krhkih fraza njegove trube koja je proslavila ovaj standard. Duboko sensitiv-an solo na klarinetu, Nikićevog How Insensitive-a, još jednom upućuje na spiritualnost i smirenost. Numera, kao i čitav album, završava fade out-om, gubeći se međ' vlatima večnosti...
Aleksandar Mitrović Acart
Коментари
Постави коментар